Drevni narodi su često imali komplikovane i fascinantne priče o hrani - od legendi o zemljama sa egzotičnim začinima, do bajki o bogovima koji su čovečanstvu zaveštali svete žitarice. Ali čak i najskromnija hrana u našim frižiderima i ostavama ima bogatu istoriju u mistici i mitologiji.
So
U mnogim kulturama po svetu so se smatra simbolom čistote, supstancom sposobnom da odagna zle duhove. U evropskom folkoloru so se često koristi kako bi nas sačuvala od veštica.
So takođe igra važnu ulogu u evropskim i hrišćanskim tradicijama, a savremeni zagovornici duhovnog ratovanja u njoj vide oružije u borbi protiv Satane. Na kraju krajeva ona se mnogo puta spominje u Bibliji u pogledu kuvanja, rituala i zaveta Bogu. Budizam i šintoizam imaju slične poglede na efikasnost soli u odbijanju zlih duhova.
Mnogi savremeni Okinavci blagosiljaju nove automobile solju i nose male pakete soli oko njih u svojim prevoznim sredstvima za zaštitu. Nakon napada od 11. septembra povećane provere bezbednosti u američkim bazama ostrva primetile su da obezbeđenje ispituje lokalne radnike o misterioznim kesicama sa belim prahom u njihovim prevoznim sredstvima. Očigledno se "tajanstveni" beli prah doživaljava kao moguća pretnja uprkos lokalnim običajima.
Za ljude Zuni sa američnog jugozapada jedno od najvažnijih božanstava je Majka soli ili Mal Oiatsiki koja obitava u svetom jezeru Zunija. Prema njihovim predanjima nekada je živela mnogo bliže ljudima Zunija, ali se preselila u jezero nakon što je bila uvređena njihovim ponašanjem. Eto zašto Zuni i druga susedna plemena treba da putuju do tamo kako bi dobili so koja je važan deo religijskih ceremonija i tradicionalnih rituala krštenja.
Krompir
Skromni krompir je bio veoma teško prihvaćen kao hrana u Evropi, ali je na kraju bio prihvaćen sa entuzijazmom zbog svojih lekovitih moći. U Škotskoj i Irskoj krompir je korišćen za lečenje reumatizma, a u drugim delovima Britanskih ostrva on je bio korišćen za grčeve, čireve, astmu i bolove u grlu.
Sličan folklor se pojavljuje u Severnoj Americi gde se smatra da krompir ispod kreveta pomaže u začeću i sprečavaju noćno preznojavanje. Neki čak smatraju da tri krompira, koja se nose u džepovima sprečavaju hemoroide. Malo je dokaza o takvim narodnim sredstvima među Indijancima, osim u slučajevima očvršćavanja bradavica.
Dok krompiri potiču iu Severne i Južne Amerike, muslimanski narod iz Kine ima mnogo drugačiju legendu o njegovom poreklu. Kažu da dok je Muhamed bio na svom svetom pohodu, njegova vojska je bila gladna i zatvorena u dolini, zbog toga se pomolio Alahu za pomoć. Nakon toga je naredio svojim ljudima da izgrade kameno ognjište, da ga napune gorećim drvima i da stave veliko kamenje, pre nego što ga zatvore glinom. Nakon dva sata ognjište je bilo otvoreno kako bi otkrilo da se kamenje pretvorilo u krompire. Islamski vojnici su dobili sledeću bitku i kasniji otkrili biljke od krompira u dolini.
Mleko
Irski folklor govori o velikoj kravi po imenu Glas Ghaibhleann koja se šeta zemljom dajući besplatno predivno mleko sa 100% sadržaja pavlake svakome ko se približi.
Mnogi gradovi su kršteni po ovoj kravi, a neki smatraju da životinja predstavlja samu Irsku. Različita objašnjenja o kravi uključuju da je ona bila bajkovita zvezda koja je pripadala morskom kralju ili podzemnom svetu ili je možda ona bila sklonište boginje Bo Find.
U drugim delovima Britanskih ostrva takođe su bile poznate bajke o jednoj velikoj mlečnoj kravi, a jedna priča iz Velsa govorio kako krava nestaje sa Zemlje, kada pohlepni stanovnici doline planiraju da je ubiju i pojedu.
Neki tvrde da su ove legende daleko povezane sa drevnim indijskim mitovima o "oblačnim kravama" koje izlivaju mleko iz neba. Prema pričama ova goveda je uhatio demon Vritra kako bi doneo glad Zemlji. Zaista, mleko ima poseban značaj u indijskoj mitologiji gde majčino mleko simbolizuje žensku mističnu silu jednaku onoj kod muške spreme. Osim toga, mleko iz grudi boginje Parvati donosi besmrtnost. I indijske i irske legende takođe govore o zlim ljudima koji su ubijeni gutanjem smrtonosnog mleka ili crnog mleka.
Hleb
Istorijski hleb je igrao izuzetno važnu ulogu u istoriji velikog dela Zapadne Evroazije. Hleb je takođe važan u evropskoj tradiciji gde je poznat kao lekovit i jedan od prihvatljivih žrtvoprinošenja u biblijskim vremenima.
Kada je evropski narod hodao pustinjom u biblijsko vreme, za njih se govorilo da ih je izdržavala mana ili lekoviti hašmajm - hleb sa neba. Priča se da je pao sa neba i uspeo da ponovo stvori svaki mogući ukus, ali je mogao da se sačuva samo za jedan dan. Ovaj hleb je imao za cilj da nauči jevrejski narod kako da od ropskog stanovništa postane nezavisan narod.
Ima mnogo specifičnih rituala koji uključuju hleb kao što je tašlik, običaj da se grehovi prebace na hleb koji se zatim baca na prirodan izvor vode.
Tradicija prebacivanja grehova na hleb ima zanimljivu paralelu u britanskim i američkim tradicijama. Samo umesto grehova ovi ljudi često prebacuju bolesti. Britanska narodna medicina prepisuje hlepčiće za otok, uganuća, groznicu i bolove u očima. I u Istočnoj Engleskoj hleb koji se peče na Veliki Petak čuva se tokom cele godine kako bi lečio bolesti. Ova narodna medicina postoji i u Severnoj Americi gde se smatra da je hleb lek za magareći kašalj i velike boginja. Na isti način se govori da voda u kojoj je bio namočen izoreli hleb leči dijareju.
Tunjevina
Dok se konzerve tunjevine smatraju skromnim, tradicionalno za morske kulture na Maldivima tuna je riba važnog porekla. Maldivski folklor govori o legendarnom navigatoru po imenu Bodu Nijami Takurufanu koji je po prvi put na ostrvima predstavio najpopularniju ribu tunu.
Za vreme trgovačkog putovanja posada Bodu Nijamija je uhvatila veliku, debelu fijalu. Bodu Nijami je naredio da spasu ribu, ali je otkrio da ju je jedan iz njegove posade pojeo i da je u more bacio njenu glavu kako bi sakrio dokaza. Besan, on je naredio kormiralu da otpliva u smeru u kom je bila bačena riblja glava.
Nakon 83 dana plovidbe, naišli su na crno-koralno drvo na kraju sveta. Odjednom su se našli pre burnim vetrovima i talasima. Bura je pretila da izbaci brod sa ruba sveta sve dok ga posada nije privezala za granu velikog drveta. Videvši užas posade, gnev Bodu Nijamija je počeo da slabi i on se složio da krenu i da se vrate kada vetrovi i plime postanu povoljniji.
Nakon što su proveli jednu noć, oni su se probudili da bi otkrili da je more ne samo mirno, nego i puno velikih nepoznatih riba. Bodu Nijami je nacrtao crteže ribe na parčetu pergamenta i prošaputao magijske reči kako bi ulovio njenu dušu zapečativši pergament u cev od bambusa. Dok je brod plovio svom domu, voda oko njih je obilovala s toliko mnogo ribe da su one ponekad skakale direktno na palubu.
Uskoro su se pojavili problemi kada su ugledali dve velike stene koje su se izdizale u moru ispred njih. Brzo razmišljajući on je otvorio cev od bambusa, pričvrstio je uteg na crtež ribe i pustio ga je u okean. Sve ribe su ga pratile do dubine okeana spašavajući brod. Međutim, kada si stigli kući, on je bacio praznu cev od bambusa u more privlačeći tunu koja je postala omiljeni ulov maldivskih ribara.
Kupus
Prema drevnim Grcima kupus nastao iz rata između čoveka i boga. Knez Trakije, poznat kao Likurg je iznervirao boga Dionisa koji je je uništio svetu lozu božanstva. Za kaznu knez je bio zavezan za lozu, a kada je plakao zbog izgubljene slobode, prve glavice kupusa su potekle iz njegovih suza. Ova legenda je dovela do popularne klasične prakse da se jede kupus kako bi se sprečila intoksikacija ili mamurluk, sa ubeđenjem da su kupus i loza prirodni neprijatelji. Drugi Grci poput Jonjana kupus su smatrali svetim i prizivali su ga u svojim kletvama.
Mitovi o kupusu se pojavljuju i na drugim mestima u Evropi. Govori se da su stabla kupusa koristile vile i veštice za letenje, a jedna irska legenda govori o baštovanu koji je pao pod uticaj vile i da pati od velikog umora, zbog toga što je prinuđen da leti svaku noć na glavici kupusa.
U nemačkoj oblasti Havel postoji legenda o gladnom čoveku koji odlučuje da ukrade deo kupusa svog komšije u noći Badnje večeri. Tačno kada je završio punjenje svoje korpice uhvatio ga je Hristos. Za krađu u svetu noć Hristos ga šalje u izgnanstvo na mesec sa ukradenim kupusom i tamo verovatno ostaje i do danas.
Maslac
Prema folkloru okruga Veksford, Irska, neki ljudi mogu da sklope dogovor sa đavolom kako bi ukrali maslac od drugih ljudi. Žrtva prokletstva neće proizvoditi maslac. Umesto toga će se dobiti krem sa užasnim smradom. Jedan znak da je prkletstvo na određenoj kući je komad masti ili maslaca ostavljen na pragu. Lek je bio da se uzme deo pluga i da pocrveni u vatri u ime đavola. Ovo bi nateralo kradljivca maslaca da dođe u kuću i da se razotkrije.
Magijska krađa maslaca očigledno predstavlja glavni problem u srednjovekovnoj Irskoj, budući da i druge oblasti imaju slične bajke. Jedna priča govori o sveštniku koji je u svom jutarnjem obilasku prošao pored žene koja je sakupljala rosu i govorila: Dođi kod mene, dođi kod mene, dođi kod mene.
Ubrzo su došle njegove komšije da se žale kako ne mogu nikakav maslac da naprave, i sveštenik se odjednom setio da vaštice mogu da ukradu maslac kroz sakupljanje rose. Zatim su otišli u kuću stare žene gde su otkrili da iako poseduje samo jednu staru kozu, ona ima tri kace svežeg maslaca.
Grašak
Istoričar Volter Keli je verovao da grašak predstavlja centralni deo indoevropske mitologije nekako povezane sa nebeskom vatrom. Jedan norveški mit govori da je grašak prvobitno bio poslat na zemlju od strane boga Tora kao kazna. Slao je zmajeve da zagađuju kladence i izvore vode graškom, ali neki od njih su pali na zemlju i iznikli. Kako bi se izbeglo dalje suprotstavljanje božanstvu, Skandinavci su tradicionalno jeli grašak u četvrtak (Dan Tora).
U nemačkim legendama rasa patuljci - Tcvergovi koja je nekada popravljala Torov čekić toliko mnogo volela grašak da su izlazili noću, u "kandžama mraka" koje su ih činile nevidljivim dok su krali grašak sa poljoprivrednih njiva.
U britanskom folkloru jedna mahuna sa tačno devet graškića ima neobičnu asocijaciju na romantiku koja vodi do tradicije nazvane peasecod wooing. Ako sobarica nađe mahunu sa devet graškića i stavi je na kuhinjski prozor znači da će sledeći mladi momak za ženidbu koji uđe postati njen suprug.
Rotkvice
Verovali ili ne, Stari Grci su voleli rotkvice. Prema rimskom autoru Pliniju kada su Grci davali darove bogu Apolonu u Delfima, oni su modelirali rotkvicu u zlato, cveklu u srebro i repu u olovo. Rotkvice su takođe bile važne za hinduističkog boga Ganeša koje se često ilustruje kakoo drži povrće u jednoj od svojih levih ruku.
Svake godine u Japanu bogu Daikoku-sama se nudi velika rotkvica sa dva dela i sa razgranatim korenom. Prema legendi Daikoku-sama je pojeo previše pirinčanih slatkiša i njegovoj majci je rečeno da jede rotkvicu kako bi izbegao smrt. Našli su jednu sluškinju koja je nosila rotkvice za svog gospodara i zamolili su je za jednu, ali je ona odbila, budući da ih je njen gospodar već prebrojao. Srećom, postojala je jedna rotkvica iz dva dela koja je mogla da se podeli na dva i na taj način da spasi život božanstvu.
Krastavac
Krastavac se pojavljuje iznenađujuće mnogo puta u svetskom folkloru i često se smatra simbolom plodnosti. Jedna rana budistička legenda govori o caru Sagara čija je supruga Sumati rodila 60 000 dece.
U drevnom Rimu žene su nosile krastavce oko svojih krsta kako bi podsticale trudnoću. Čudno je što travari na Britanskim ostrvima nisu voleli biljke. Oni su ih smatrali uzrokom mnogih bolesti i smrti, budući da su bili previše hladni za ljudske stomake. Godine 1766. engleski pisac Lendon Karter kritički piše o svojoj ćerki: Ona je nemoguća celog leta, jer kasno noću jede krastavce i razne vrste žučnog otpada.
Britanski stav je oštar, s obzirom na to da se krastavci češće povezuju sa seksualnošću. U Pensilvaniji smatraju da je najbolje da krastavac tokom dana poseje go muškarac u cvetu svoje mladosti i da će "vidljiva muškost sejača" odrediti dužinu krastavca.
Jedna drevna javanska legenda govori o paru koji se svakodnevno molio za dete. Njih je čuo zli div po imenu Buto Idžo i on je paru dao magično seme krastavaca koji bi im dalo bebu. Ali postojala je i zamka. Buto Idžo će im dati seme iz kog će se roditi devojčica. Ali kada ona napuni 17 godina, on će se vratiti da je uzme. Par je toliko želeo da ima novorođenče da se složio. Rodila se devojčica po imenu Timun Mas.
Kada je napunila 17 godina, gladni div se pojavio. Ali roditelji su Timun Mas dali posebnu torbu i rekli su joj da beži i šta da radi. Ona je počela da beži. Izvadila je so iz torbe i bacila ju je iza seve. So se pretvorila u more koje je div morao da pređe. Nakon toga je bacila čili u prahu i on se pretvorio u oštar žbun koji zapleo Buto Indžoa. Zatim je bacila semenke krastavaca koje su odmah proklijale. Ovo je naterali gladnog diva da se zaustavi da doručkuje. Kada je završio, nastavio je da prati devojčicu. Na kraju je bacila šaku škampa. Oni su se pretvorili u živi pesak koji je progutao diva, a Timun Mas se vratila kući kod roditelja.
