Kajsija je voće koje je ljudskom rodu poznato već hiljadama godina unazad. Za vreme arheoloških raskopavanja u drevnom jermenskom gradu Šenčovit, blizu Jerevana, otkrivene su tragovi kajsije, koji potiču još od pre 6000 godina pre Hrista. Prvi put kada se kajsija pominje u pismenim dokumentima je pre 4000 godina u pismu jednog stanovnika Kine.
Dobro poznata kajsija kao sorta dolazi iz regiona Hindukuš - Centralna Azija, gde je danas granica Kine, Tadžikistana, Avganistana i Pakistana. Divlje drveće kajsije se još uvek može naći u severoistočnom delu Kine i Kavkaza.
Veruje se da je drevni narod Tadžikistana prvi koji je kultivisao ovo drvo. Kajsija je bila njihov jedini izvor šećera i vekovima su razvili dobro selektovanje i proizveli sorte poput Ameri i Hodžendi, koje kada bi se osušile, one bi sadržale do 85% šećera.
Poznata je činjenica da su narod koji najčešće živi u planinskim delovima Severnog Pakistana, nedaleko od mesta odakle u stvari i kajsija potiče, zapravo je najzdraviji i najdugovečniji narod na svetu. Prema istraživačima i medicinskim stručnjacima, koji su istraživali život naroda u dolini Hunza u 50-im i 60-im godinama XX veka, 100% njih je imalo perfektan vid, a rak, infarkt i visok krvni pritisak, povišen holesterol i giht su bili nepoznati ovom narodu.
Starije žene i muškarci su imali mogućnost da uživaju u životu. Sigurno se čudite šta su jeli da bi bili toliko jaki i zdravi u 100 godina, pa čak i u 120 godina. Iznenađujuće je to što ništa neobično nije otkriveno u njihovom načinu ishrane. Jedino nešto što je bilo različito u ishrani Hunza jeste to da nisu konzumirali životinjske masti.
Ishrana tokom cele godine im je obilovala sušenim voćem i orašastim plodovima, gde su preovladavale kajsije i koštice kajsije, a njihov jedini izvor masti su bile semenke kajsije. Kajsije su veoma važan deo života Hunza, da se u njihovoj u stvari bogatstvo čoveka merilo po tome koliko drveta kajsije ima zasađeno.
Koštice kajsije prosečno sadrže po 21% proteina i 52% biljnog ulja i dosta se koriste kao zamena za bademe u prehrambenoj, kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji. Zbog visokog sadržaja admigdalina, semenke kajsije su odličan izvor vitamina B17 i koriste se u alternativnoj medicini za lečenje raka.
Međutim, treba napomenuti da semenke kajsije treba da budu dobro ispečene pre nego što se konzumiraju, jer mogu biti otrovne, ako se konzumiraju sirove i u velikim količinama. Takođe, ovo voće samo po sebi predstavlja jednu mini prirodnu apoteku. Američka asocijacija za borbu protiv raka je potvrdila da kajsije, kao i drugo voće bogato karotenom, smanjuju rizik od raka ždrela i pluća.
Samo šaka kajsija sadrži 100% preporučene dnevne doze beta karotena - jak antioksidant, kojjeg naše telo pretvara u provitamin A. On jača imuni sistem, koristan je za oči, kosu, kožu, desne i žlezde. Kobalt i bakar koji se nalaze u kajsijama i posebno njihov visok sadržaj gvožđa čine kajsije korisnim u borbi sa anemijom i čine ovo voće nezamenljivom namirnicom u ishrani beba.
Kajsije su veoma dobar izvor kalijuma i klinički je dokazano da sveže i sušeno voće, kao i nektari, veoma su dobra alternativa hemijskih diuretičkih sredstava. Hemijski element bor, koji se takođe nalazi u kajsijama, se smatra jednim od glavnih faktora za prevenciju osteoporoze, tako što pomaže ženama u menopauzi da sačuvaju nivo estrogena.
Beskrajni spisak neverovatnih korisnih sastojaka kajsija, a pogotovo njihovih koštica. Nije nimalo iznenađujuća činjenica da sušene kajsije su bogate mineralima, makro i mikroelementima, pa zbog toga su bile na listi astronauta Nase.
Nesumnjivo je da su kajsije veoma zdrava namirnica za svaku starosnu dob, ali one bi trebalo da budu i ukusne, kako bi se našle na našem meniju. Za razliku od drugog voća, kajsije ne mogu da razvijaju organske sastojke, nakon što se uberu.
