Do pre manje od 5 godina se u gotovo svakoj seoskoj kući, a i u nekoj gradskoj, gajilo po jedno prase, najmanje. Danas to više nije tako, a i gajenje domaćih životinja je sve manje zastupljeno.
Međutim, još uvek postoje porodice za koje je deo tradicije da gaje prase. Ono je životnja od koje se ništa ne baca. Koriste se čak i unutrašnji organi poput creva, želuca, itd.
Svako zna da ti organi imau poseban miris i da se on ne uklanja toliko lako. Na primer, kada se izvade creva od praseta, sami kasapi čiste sve i peru ih. Zatim sledi deo koji obavlja domaćica.
Ona treba da ih veoma dobro opere mlakom, pa čak i malo toplom vodom i da ih istrlja solju, a da u mređuvremenu vodi računa da ih ne pokida. Zatim treba da ih ponovo opere toplom vodom. Pomoću štapića se creva izokreću, pa unutrašnji deo postaje spoljašnji (nižu se na štapić i onda se izvrću).
Nakon toga se ponavlja postupak sa toplom vodom i solju. Kada se creva operu, onda se stave u kogu i preliju se hladnom vodom. Oljušte se 6-7 velikih glavica luka, seku se na 4 dela i dodaju se crevima. Tako treba da odstoje 24 sata na hladnom mestu.
Zatim treba voda da se isipa i luk da se baci. Creva se onda ponovo prelivaju vodom i ponovo se dodaje luk. Što je više luka, to bolje, jer upravo on izvlači sve neprijatne mirise.
Ova procedura se ponavlja čitava 3 dana i tek onda se creva mogu konzumirati. Pre nego što počnemo da ih koristimo, potrebno je da ih operemo mlakom vodom. Ako su još uvek prisutni neki mirisi, voda i luk se ponovo menjaju.
Ovo je metoda za uklanjanje bilo kakvih neprijatnih mirisa iz creva, želuca, škembića i drugih unutrašnjih organa praseta, teleta ili jagnjeta. Metoda, koja je poznata još i našim bakama, ali nešto manje poznata mlađim kuvarima.
