Artičoka je velika bodljikava biljka, koja nam dolazi sa Mediterana. Pripada porodici glavočika. Divlja artičoka raste u južnom delu Evrope. Listovi rastu iz korena stabla i uglavno su dugi i bodljikavi.
Stablo može narasti do 1 m, razgranato je, a na kraju grana rastu veliki bodljikavi cvetovi, koji su obično ljubičaste boje, a mogu biti i beli. Zadebljana unutrašnjost i mesnati deo listova nezrelog sveta su delovi artičoke koji se konzumiraju.
Artičoka se prvi put pojavljuje na Siciliji, tj. u Italiji, BIljka se takođe pominje u grčkoj i rimskoj književnosti još 77. godine. Artičoku su kultivisali i severnoafrički Mavri blizu Granade, u Španiji oko 800. godine. U Englesku je ovo povrće stiglo 1548. godine, ali u velikoj meri nije prihvaćeno. Španski doseljenici su artičoku doneli u Kaliforniju 1600. godine, ali ona ne postaje odmah popularna, već široka proizvodnja i upotreba artičoke počinju tek nakon 1920. godine.
Vrste artičoke
U zavisnosti od oblika i boje listova, razlikuju se preko deset vrsta artičoke. Samo jedna vrsta se može konzumirati kao sirova i smatra se delikatesom.
- Kineska artičoka - veoma popularna i gaji se u Evropi i na Dalekom Istoku. Karakteristična je po malim cvastima. pre nego što se ukloni i očisti tvdi deo artičoke, potrebno je blanširanje;
- Francuska artičoka - ova vrsta dolazi iz Severne Afrike, ali se gaji u Evropi i Americi. Jedini jestivi deo je pupoljak.
- Jerusalimska artičoka - ova vrsta ima cvast koja ima ukus koštunjavog voća. Boja varira od bež do braonkasto-crvene.
Sastav artičoke
Naše domaćice i ne koriste mnogo artičoku u kuhinji, ali i bez toga, artičoka je veoma ukusna i bogata bioaktivnim materijama. Dokaz su oštri listovi iz kojih se dobija ekstrakt, koji je jedan od sastojaka za proizvodnju lekova.
U artičoki se mogu naći dosta vlakana i mikroelemenata kao što su kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, natrijum. Ovo bodljikavo povrće je dobar izvor vitamina A, B1, B2, C, a takođe je bogato i belančevinama, mastima, ugljenim hidratima i niacinom.
U artičoki je otkrven ugljeni hidrat inulin, koji izaziva nadutost, kao što isto dejsto ima i cinarin, koji se takođe nalazi u artičoki. Cinarin je veoma moćan antioksidant i pomaže u borbi protiv slobodnih radikala. Ove "štetne materije" se uključuju u proces kada se lipidi snabdevaju kiseoikom, što narušava aktivnost ćelija, a kao posledicu ima oštećenje ćelijske membrane.
Artičoka srednje veličine, bilo dinstana, bilo kuvana sadrži: 60 kalorija, 4.2 g proteina; manje od 1 mg masti; 13.4 g ugljenih hidrata; 114 g natrijuma; 6.5 g vlakana.
Odabir i čuvanje artičoke
Artičoka je dostupna tokom cele godine, iako je sezona od marta di maja, a manja berba je i tokom oktobra. Kod odabira artičoke treba obratiti pažnju da su glavice tamnozelene, teške, a listovi da su pribijeni jedan uz drugi.
Sveža artičoka ne može dugo da traje, zato je treba čuvati u zamrzivaču, neopranu i u najlonskoj kesi. Najbolje bi bilo da se iskoristi najkasnije 4 dana od kupovine. Artičoka ima običaj i da potamni, zato iskusni kulinari savetuju da se odbro očisti i stavi u vodu sa sirćetom ili sokom od limuna.
Važno je znati da veličina artičoke ne utiče na ukus ovog povrća.
Kulinarska upotreba artičoke
Sastav artičoke omogućava da se ona dobro slaže sa limunom, pomorandžom, malinama, kaparom, kao i začinima kao što je beli luk, lovorov list, peršun, bosiljak i korijander.
Priprema artičoke za konzumaciju podrazumeva uklanjanje cele stabiljke iz korena, koja se ne seče, već lomi. Takođe se uklanjaju i sitni listovi, koji se nalaze u donjem delu povrća. Potrebno je ukloniti i bodlje, pa se za te potrebe može koristiti oštar nož ili makaze. Kada se iseče na ovaj način, artičoka se onda stavlja u vodu ili sok od 1-2 limuna (ili vode sa sirćetom) dok ne počne priprema jela.
Jestivi deo artičoke su unutrašnji i donji listovi, tako da se konzumira samo 1/3 njihovog donjeg dela. Jestiva je i unutrašnjost artičoke, ali prvo treba ukloniti poršinu sa dlačicama. Bei artičoka je u potpunosti zrela artičoka koja raste uz zemlju, gde su veliki listovi biljke više zaštićeni. Artičoka se lako priprema, jer se površina sa dlačicama ne razvija.
Preporučljivo je da se artičoka konzumira barena, jer će se na taj način sačuvati sve korisne materije ovog povrća. Takođe, artičoka je veoma ukusna i pečena ili dinstana. Manja artičoka je dobra za doručak, dok su srednje bolje za dinstane ili pečenje. Sveža unutrašnjost artičoke se može dodati raznim salatama.
Koristi od artičoke
Artičoka spada u drevne lekovite biljke. On štiti jetru od toksina i pomaže bržem obnavljanju nakon gomilanja toksina ili infekcija. Dugotrajna konzumacija artičoke smanjuje nivo holesterola i triglicerida u krvi.
Ovo povrće se moće koristiti i kod steatoze jetre, nakon hepatitisa ili holecistektomije, kod hronične konstipacije i meteorizma. Artičoka stimuliše eliminaciju štetnih materija iz tela, a pošto utiče i na bešiku, ubrzava eliminaciju suvišnih tečnosti i soli iz organizma.
Listovi artičoke se koriste za lečenje žutice, kamena u žuči, ateroskleroze. Ovo povrće je odlična namirnica za dijabetičare, osobe koje imaju giht, pa čak je dobra i u borbi protiv celulita.
Štetnost artičoke
Artičoka se ne preporučuje osobama koje imaju gastritis sa nižim nivoom kiselosti i snižen pritisan.
Mršavljenje sa artičokom
Budući da je niskokalorična, bogata vlaknima i doprinosi dužoj sitosti, artičoka se preporučuje kao namirnica u raznim dijetama. Gorak ukus cianina stimuliše aktivnost žuči i poboljšava razgradnju suvišnih masti. Izbegavajte korišćenje soli dok ste na dijeti koaj uključuje i artičoku. Takođe, nemojte artičoku mnogo termički obrađivati, jer se onda korisni sastojak cianin gubi.
