Glikozidi su molekuli, koji u određenom šećeru se povezuju sa nekom drugom materijom. Glikozidi imaju nekoliko važnih uloga u živim organizmima. Veliki deo biljaka skladišti važne materije u vidu neaktivnih glikozida.
Kada su ove materije potrebne, glikozidi se povezuju sa vodom i enzimi i deo šećera se odvaja, tako da stvaraju materiju koja se može iskoristiti. Veliki broj takvih biljnih glikozida se koristi kao lek.
Molekuli glikozida se sastoje iz dva dela - šećerni deo, koji se naziva glikon i deo koji se ne sastoji iz šećera i poznat je kao aglikon ili genin.
Koristi i vrste glikozida
Glikozidi koji se nalaze u lekovitim biljkama, u zavisnosti od hemijske prirode aglikona se dele u nekoliko osnovnih grupa.
Flavonoidni glikozidi - njihovi aglikoni su flavoni, flavonoli, itd. Njihov nazov potiče od "flavus" - žut, budući da im sse boja kreće od bledožute do žuto - narandžaste. Ove boje su veoma rasprostranjene i mogu se sresti u gotovo svim biljkama i delovima biljaka.
Daju žutu boju cvetovima, ali se mogu naći u listovima, korenju i plodovima. Ovi glikozidi povećavaju jačinu kapilara i povećavaju njihovu elastičnost.
Iz tog razloga se koriste kod krvarenja različitog uzroka, ali se koriste i kao preventivno sredstvo kod početnog stadijuma skleroze krvnih sudova. Oni stimulišu rad srca, snižava visok arterijski pritisak. Flavonoidni glikozidi su važni prirodni antioksidanti - štite vitamin C od oksidacije.
Fenolni glikozidi - njihovi aglikoni su fenoli i fenolske kiseline. Najčešće se mogu naći u biljkama koje pripadaju porodicama Salicaceae i Ericaceae. Pojedini fenolni glikozidi su odlični stimulasi žuči.
Antocianovi glikozidi - ova grupa obuhvata crvene, plave i ljubičaste nijanse, koje se nalaze u raznim plodovima i biljkama. Utiču na propustljivost kapilara, imaju antiupalno dejstvo i koriste se kod pojedinih očnih problema.
Oni povećavaju oštrinu vida, čak i kada je nedovoljno osvetljenje u pitanju. Posebno aktivni su antocianovi glikozidi, koji se nalaze u borovnici.
Antraglikozidi - najčešće se mogu sresti u porodicama Polygonaceae, Fabaceae, Rubiaceae, Liliaceae i Rhamnaceae. Ovi glikozidi su odavno poznati kao laksativi kod hronične konstipacije.
Srčani glikozidi - njihov naziv potiče od specifičnog dejstva na srčani mišić. Pored pozitivnog dejstva na srčani mišić, oni su veoma toksični, pa bi njihova upotreba trebala biti pod lekarskim nadzorom.
Kumarinovi glikozidi - iz ove grupe je poznato oko 200 jedinjenja. Najviše su rasprostranjeni u porodicama Rutaceae, Rosaceae, Asteraceae, Solanaceae, Apiaceae. Neki od njihovih derivata imaju diuretsko i antispazmično dejstvo, a drugi šire krvne sudove.
Iridoidni glikozidi - imaju izražen gorak ukus. Neki od njih su jaki antibiotici sa antigljivičnim i antibakterijskim dejstvom. Drugi bude apetit, a treći imaju jako sedativno dejstvo. Pojedini iridoidni glikozidi imaju antiupalno i hipotenzivno dejstvo.
Tioglikozidi - predstavljaju glikozide koji sadrže sumpor. Pod njihovim dejstvom se fermenti razlažu i proizvode eterično ulje, koje iritira sluzokože i samu kožu. Imaju antigljivično i bakteriostatično dejstvo, a neki od njih podstiču i proizvodnju žuči.
Cianogeni glikozidi - pri razlaganju proizvode cianovodonik. Mogu se naći u semenkama, listovima i korenju pojedinih biljaka.
Izvori glikozida
Kao što je već jasno, glikozidi se nalaze u lekovitim biljkama, voću i povrću. Svaka biljka ili voće sadrži neku vrstu glikozida.
Štetnost glikozida
Neki od navedenih glikozida mogu biti i štetni, a ne samo korisni. Na primer, cianogeni glikozidi proizvode cianovodonik.
Zbog toga bi korišćenje lekovitih biljaka trebalo da bude sa lekarskim nadzorom i ne bi trebalo da se prekorače preporučene dnevne doze, kako bi se izbegle neželjene posledice.
Komentari