Majoran je zeljasta biljka iz porodice jorgovana koja dostiže visinu od 30 do 50 cm, stabljika joj je grebenasta i razgranata, a listovi jajastog oblika. Cvetovi su mu beli ili crvenkasti. Obično cveta od juna do avgusta.
Njegova domovina je Indija i Arapsko poluostrvo. Uzgaja se u mnogim evropskim zemljama, najviše u Nemačkoj i Francuskoj. Za francuski majoran kažu da je najvredniji i najkvalitetniji. Široko se koristi u američkoj, italijanskoj i francuskoj kuhinji.
Biljka je topla i svetloljubiva, emituje karakterističan prijatan miris koji podseća na miris lavande.
Pretpostavlja se da njegovo ime potiče od arapske reči "marjamie", što se prevodi kao "neuporedivo".
Upotrebni delovi majorana su osušeni nadzemni deo i cvetni pupoljci i listovi.
Majoran ide dobro uz jela od paradajza i luka, kao i jela od mesa. Koristi se za začinjavanje ribe, omleta, jela od mlevenog mesa i kobasica. Dodaje se u dimljenu hranu, takođe ide uz hranu od pasulja, supe od graška i supe od krompira, pečeni krompir i razna jela od povrća.
Začin pomaže varenju, pa ga je dobro dodati u masna jela, poput svinjetine.
Koristi se u pripremi nekih vrsta hleba, kao i u nekim pićima. Za one od vas koji ne znaju, majoran je jedan od sastojaka vermuta. Od majorana se pravi i čaj.
Sveži majoran se čuva umotan u vlažnu krpu i stavlja u frižider, a kada se osuši drži u zatvorenoj posudi na hladnom i tamnom mestu.
Majoran se takođe može kombinovati sa drugim začinima. Kombinacija sa čubrom i peršunom je pogodna za pripremu mahunarki, za meso sa roštilja, može se kombinovati sa belim lukom i ruzmarinom. Može se kombinovati i sa nanom, klekom i lovorovim listom.
Majoran se poredi sa origanom, ali aroma i ukus majorana je mnogo delikatniji i slađi od origana.
Veruje se da su stari Egipćani i Rimljani svoje vino začinjavali majoranom kako bi povećali seksualnu potenciju.
