U poslednje vreme je široko rasprostranjena tvrdnja da što se više udaljavamo od bele hrane, više se približavamo prirodi i zdravijoj hrani.
Nosporna činjenica je da se u poslednjih par godina kod nas povećava prodaja smeđeg šećera.
Zašto ga potrošači više biraju nego belo? Običan šećer je rafinisan tehnologijom, čiji je cilj maksimalno približavanje do čiste saharoze. Rafinisani beli šećer sadrži preko 99% saharoze, dok je u smeđi izračunato 92%.
Obrađuje se putem odstranjavanje svih sastojaka biljke dok ne ostane samo šećer. Ugrevanjem kao i kroz mehanične i hemijske procese se otklanaju vitamini, minerali, belančevine, masti, enzimi, tj. svi hranljivi sastojci.
U procesu rafinisanja belog šećera učestvuju i procesu kao što je vrenje, izbeljivanje, obrada sa fosfornom i mravljom kiselinom, sumpor dioksid, kuvano mleko, drveni ugalj i kalcijum karbonat.
Prilikom rafinisanja se uništavaju ili odvajaju hranljivi sastojci i elementi. U belom rafinisanom šećeru potpuno nedostaju kalijum, magnezijum, kalcijum, gvođe, mangan, fosfati i sulfati. Raspadaju se i vitamini A, B i C.
U poređenju, smeđi šećer se rafiniše na mnogo mekši način što čuva minerala, bojenje, miris (lagan karamel nijansa) i ukus.
Pravi smeđi šećer se proizvodi od prve kristalizacije soka od trske i ima manje kristale. Za vreme obrade smeđeg šećera se ne koriste agresivni hemijski agenti, veštačke boje ili dodaci bilo koje vrste, tvrde potrošaci asocijacije "Aktivni potrošači".
I tako, osim što je sa oko 7-10 % niskokaloričnija, u smeđem šećeru se za razluku od belog rafinisanog nalaze sledeći minerali koji su korisni za organizam i usvajanje šećera (za 100 g proizvoda).
Fosfor - 3.9 mg
Kalcijum - 85.0 mg
Magnezijum - 23 mg
Kalijum - 100 mg
Gvožđe - 1.3 mg
Natrijum - 97 mg
Komentari