Suncokret se prvi put uzgaja u stepama Severne Amerike, između zapadne obale današnjeg Perua i centralnog Meksika.
U Evropu biljka se unosi kao dekorativna u Madridsku Botaničku baštu 1510. godine. Kao kultura koja daje ulje po prvi put se koristi u Rusiji početkom 19. veka, dok u Bugarsku biva uneta tek nakon Oslobođenja.
Ova jednogodišnja biljka se uzgaja uglavnom zbog svojih semenki bogatih mastima. Ona je treća u svetskoj proizvodnji kulture od koje se pravi ulje, posle soje i uljane repice. Postoji više od 100 sorti suncokreta od kojih je većina divlja.
Postoje samo dve kultivisane biljke: kultivisani suncokret Helianthus annuus L. i topinambur, nazvan još i erelmaz - Helianthus tuberosus L. Njihove različite sorte pak se kultivišu prema svojoj nameni: za uljaricu, za stočnu hranu, za semenke, za dekoraciju i dr.
Pečenje semenki suncokreta značajno smanjuje njihove zdravstvene koristi, ali sa druge strane čini ih neopisivo ukusnim. Za neke ljude oni su prava "zavisnost", s obzirom na to da čim jednom počnu da ih gule i jedu, ne mogu da se zaustave.
Pečenje semenki suncokreta je izuzetno jednostavno. Jedini podmukli momenat je prilikom samog pečenja, s obzirom na to da mogu da izgore. Semenke se stave u tepsiju tako što se odozgo posipaju vodom, brašnom i solju.
Brašno se stavlja kako bi lakše so mogla da se zalepi za nih, ali nije obavezno. Stavljaju se da se peku, tako što se često mešaju.
Semenke mogu da se ispeku i posute samo vodom kako bi se izbeglo povećavanje kalorija. U 100 grama pečenih bez soli i masti suncokretovih semenki sadržano je 582 kcal, dok u semenkama suncokreta pečenim sa solju i dodatom masnoćom ima 592 kkal.
Sirove i sušene semenke suncokreta treba da se čuvaju u frižideru pre bilo kakve upotrebe, s obzirom na to da će u suprotnom slučaju užegnuti.
Sušene ili sirove semenke su odgovarajuć dodatak u salate, kašice i različite miksove povrća. Sa druge strane, suncokretove klice su odgovarajuće ponovo za salate, dinstana jela od povrća i kao garnirung uz ribu.
