Velika puhara spada u Basidiomycota gljive sa jestivim telom. Ima loptasti ili kruškast oblik. Unutrašnjost puhare je bela, dok je pečurka mlada. Kako sazreva, unutrašnjost i spore počinju da tamne i od mesnate gljive postaje pečurka koja se mrvi.
Spoljašnji omotač, koji se naziva peridija, takođe prolazi kroz genezu tokom sazrevanja spora. U početku je bele boje, ali vremenom postaje braon i raspada se, ali često se dešava da se napravi rupa, tj. otvor, kroz koji zrele spore kasnije mogu da puknu i da se oslobode. Čak i jedna kapljica kiše da padne ili da neka životinja dodirne pečurku, istog trenutka će se spore rasprsnuti kroz otvor. Ove gljive su veoma lake i strujanje vazduha dosta utiče na njih.
Posebne vrste puhare se mogu naći na najrazličitijim mestima. Najčešće se mogu sresti na pašnjacima i njivama. Neke vrste puhare rastu i u blizini listopadnih ili zimzelenih šuma. Period sazrevanja ove biljke je dug - od proleća pa sve do kraja jeseni.
Vrste velike puhare
Puhara Bovista - ove gljive imaju mala plodna tela loptastog oblika. Prečnik im može biti maksimalnih 2 - 3 cm. U osnovi nemaju stablo, kako bi ono imalo ulogu panjića, a umesto njega vise micelne niti. Omotač im se sastoji iz dva sloja, koji su pritom jasno razgraničeni - spoljašnji / endoperidija/ i unutrašnji /egzoperidija/. Spoljašnji sloj je bele boje, može biti gladak ili hrapav. Kada pečurka sazri, on se raspada na komadiće. Unutrašnji sloj takođe menja boju tako što gubi svoju boju i suši se.
Kod različitih vrsta membrana može biti braon ili sive boje. Kada spore u potpunosti sazru, celo plodno telo počinje da se suši, osnova se odvaja od zemlje i pečurka počinje da se pomera sasvim slobodno. Zrele spore puhare se rasprsnu kroz otvor koji se nalazi na vrhu. Najpoznatije puhare ove vrste su siva puhara /Bovista plumbea/ i jajasta puhara /Bovista nigrescens/. Razlikovanje vrsta je veoma teško i uglavnom se oslanja na sitne specifičnosti.
Puhara Calvatia - spada u najkrupnije puhare, koje mogu imati najrazličitije oblike. Zajednička karakteristika pečuraka ove vrste je način na koji pucaju spore. Kada unutrašnjost sazri, omotač počinje da puca na komadiće koji padaju i daju prostora zrelim sporama.
Najpoznatiji predstavnici ove gljive su vrste:
Batinasta puhara /Calvatia excipuliformis/ - ima telo u obliku toljage ili batine i može imati visinu do 15 cm. Uglavnom raste u šumama, mada se nešto ređe može sresti i na livadama.
Trbušasta puhara /Calvatia utriformis/ - plodno telo joj je visoko od 5 - 15 cm, dok prečnik može biti od 8 - 11 cm. Ima kruškast oblik, koji se sastoji iz dva dela. Godnji deo je loptasto spljošten, dok je donji deo cilindričan, sličan panju i uzdužno ima brade.
Gigantska puhara /Calvatia gigantea/ - ova pečurka može dosta da poraste, po čemu je i lako prepoznatljiva. maksimalna težina jedne ovakve puhare može biti 10 kg, a prečnik joj može biti do 80 cm.
Puhara Lucopendron - ova puhara spada u kruškolike puhare, čiji prečnik može biti do 5 cm. Može se sresti najviše u šumama i ima 15 predstavnika ove vrste. Spoljašnji omotač ima šaru koja je specifična za svaku podvrstu. Mogu se sresti puhare koje imaju strukturu nalik dlačicama, izraslinama, visuljcima ili pločicama. Kada nestane šara, ispod ostaje unutrašnji omotač, koji je veoma gladak. Sve puhare ove vrste imaju veoma dobro razvijenu dršku, gde se nalazi sterilna osnova. Boja plodnog tela opredeljuje vrstu puhare. Poznatiji predstavnici ove vrste su Tikvasta puhara /Lucoperdon perlatum/ i Naježena puhara /Lucoperdon echinatum/.
Puhara Vascellum - u Evropi se sreće samo jedna vrsta /Vascellum pretense/. Može senaći na livadama, mala je i može biti valjkastog ili okrugla. Unutrašnji i spoljašnji sloj su veoma dobro razdvojeni. Unutrašnji omotač je prekriven gusto raspoređenim izraslinama, koji se mogu lako skloniti rukom. Unutražnji omotač predstavlja membranu.
Izbor i čuvanje puhare
Pri kupovini puhare treba obratiti pažnju na spoljašnji izgled - treba da izgledaju sveže i da prijatno mirišu. Ako sumnjate u rok trajanja ovih gljiva, uopšte nemojte da ih kupujete u tom slučaju. Ako berete pečurke, onda obratite pažnju na gorenavedene karakteristike i, naravno, budite veoma pažljivi.
Pečurke treba da beru profesionalni berači gljiva, kako bi se izbegle neprijatne i opasne posledice. Puhare, kao i druge pečurke, nisu dugotrajne, pa ih zato treba čuvati u frižideru i konzumirajte ih što pre možete, najbolje odmah nakon kupovine/branja.
Puhara u kulinarstvu
Meso puhare je veoma nežno, zato na to treba obratiti pažnju kod njenog spremanja. Najbolje je da se pohuje - tako je najukusnija. Može se i pržiti u dobro zagrejanom ulju, ali to treba da bude veoma kratko. Puhara se može i dinstati ili, tačnije, da se spremi sa sosom sa maslacem. Možete otopiti maslac i razrediti sa bujonom i začinima, pa pečurke dodajte na kraju.
Po želji, puharu možete konzumirati blago pečenu. Možete je staviti na ražnjiće samo nju ili u kombinaciji sa mesom. Ne postoji mnogo načina da se spreme puhare, ali zato ona spada u najukusnije pečurke.
Koristi od puhare
Naučna istraživanja su pokazala da puhara ima dosta koristi za zdravlje čoveka, a pre svega odlična je kao sredstvo protiv umora, virusa i bakterija. Spore gigantske puhare imaju hemijska jedinjenja iz grupe antibiotika penicilin.
Štetnost puhare
Opasnosti koje postoje u konzumiranju puhare se vezuju za verovatnoću da se ona pomeša sa nekim otrovnim vrstama. Dobra vest je da gigantska puhara nema dvojnika slične veličine, pa se zato ne može pomešati sa nekom drugom. Pečurke jedite i kupujte samo od proverenih izvora i ako postoji i najmanja sumnja da ste se otrovali, odmha potražite pomoć lekara.
Komentari