Šampanjac je neosporno najprefinjenije piće u celom svetu. Harmonična kombinacija ukusa šampanjca je moguća jedino ako je on proizveden u francuskoj oblasti Šampanja (Champagne) i nijedno drugo penušavo vino se ne može nazvati pravim šampanjcem. U suštini, šampanjac spada u šumeća vina koja se dele na penušava i svetlucava. Karakteristično za šampanjac jeste to da se on dobija po principu druge fermentacije.
Šampanjac je vrsta penušavnog vina francuskog porekla, a korišćenje naziva za ovakvo piće je regulasani zakonom (zaštićeno je Mardidskim sporazumom 1891. godine), tako da se samo penušava pića iz Šampanje mogu nazivati šampanjcem. Po pravilu, za pravljenje ovog neverovatnog pića se koristi samo nekoliko sorti grožđa. Ponekada se one kombinuju, a ponekada i ne.
Sama oblast Šampanja je najsevernija oblast u Francuskoj, a prostire se oko 145 km severoistočno od Pariza i obuhvata basen nekadašnjeg unutrašnjeg mora. Lepota plodne oblasti Šampana se prostire na 33 000 hektara i čini 3.4% ukupne količine grožđa u Francuskoj.
Zbog krečnjačkih naslaga i geoloških pokreta su se napravile dve visoravni Montan de Rejms (Montagne de Reims) i Kot de Blan (Côte des blancs), gde se nalazi dosta naselja sa nazivima šampanjca Grand Cru i Premiem Cru. Najbolje vinarije šampanjca su tradicionalno oko gradova Rejms i Eperne.
Istorija šampanjca
Do srednjeg veka u Evori su se gajenjem gvožđa i vinogradarstvom bavili uglavnom monasi i crkveni službenici. Oblast Šampan svojom lepotom j klimatskim karakteristikama je duboko vezana za francusku istoriju. Sv. Remi, arhiepiskop Rejmsa, je prvog francuskog kralja Klovisa krstio baš u Šampanu 496. godine. Vekovima kasnije, od 898. godine do 1825. godine su se francuski kraljevi krstili u Rejmsu. Na njihove bogatim ceremonijama i proslavama se pilo dosta šampanjca.
I dan danas se spori oko porekla šampanjca. Do nedavno se smatralo da je ovo božanstveno pićepatent francuskih monaha - Pjer Perinjon, koji kasnije dobija titulu "dom". Prema istoriji, dom Perinjon je slučajno došao do etape druge fermentacije i tako je šampanjac dobio ime po njemu. Do danas se dom Perinjon smatra pićem "bogoizabranih ljudi".
On je postepeno usavršio tehnologiju, a njegov glavni rpoblem je bio da nije imao odgovarajuće flaše u kojima da čuva ovo penušavo piće. Oko 1700. godine su Englezi napravili flaše od debelog stakla, koje su bile najbolje za čuvanje ovog "nemrinog" vina. Ljubav Engleza prema ovom penušavom vinu je bila velika, a ništa manje se šampanjac nije voleo i na ruskom dvoru.
Proizvodnja šampanjca
Šampanjac se pravi samo od tri sorte vina - Pino Noar (Pinot Noar), pino mjunie (Pinot Meunier) i šardone (Chardonnay). Pino mjunie je vrsta pino noara, a karakteriše se porepoznatljivim voćnim ukusom, što daje specifičnu aromu vinu. Šardone je grožđe koje je sinonim za eleganciju i stil vina, dok je Pino Noar sinonim za jak i oštar ukus. Šampanjac se retko pravi od samo jedne sorte grožđe ili samo na jednom mestu.
Obično najveće vinarije plaćaju više za sirovinu najboljeg kvaliteta. Kod njih vino odleži duže od 15 meseci, što je ujedno najkraći obavezni period i veoma tipično jeste da se najbolja rezervna vina mešaju za Brut sans année. Što je vino starije, tj. što je duže stajalo, to se pretpostavlja da će biti skuplje.
Ono što izdvaja šampanjac od ostalih vina jeste način proizvodnje - putem druge fermentacije. Za ovo vino su karakteristične dve fermentacije, a druga se izaziva na veštački način. Za vreme druge fermentacije se prave mali mehurići ugljendioksida, koji ostaju u flaši, pa se samim tim i povećava pritisak u flaši. Nije slučajno to što je staklo flaše šampanjca debelo.
Treba znati da flaše u kojim ase nalazi šampanjac mogu izdržati triput veći pritisak od guma automobila. Flaše šampanjca se svakodnevno mućkaju u različitim pravcima, kako se ne bi napravio talog, koji se pažljivo odvaja na kraju. Postoje dve vrste šampanjca, u zavisnosti od stepena slatkoće i od toga koliko je vino suvo. Obe vrste su, svakako, jedinstvene, kako po ukusu, tako i po ceni.
Pravi šampanjac spad au najskuplja pića, upravo zbog složene tehnologije proizvodnje kroz koju treba ovo piće da prođe. Nedavno je bio prodat najstariji šamanjac na svetu, a flaša sa ovim pićem je bila stara ni manje ni više nego 200 godina. Pronađena je na potpljenom brodu i prodata je za 30 000 evra.
U Šampanji postoji lestvica pojedinih plantaža (crus), koja je izražena u procentima i po kojoj se vrši klasifikacija grožđa. 200 naseljenih mesta proizvodi šampanjac, a jedva 17 njih ima tu priilegiju da se 100% njihovog grožđa klasifikuje kao cru. Samo takve loze se mogu zvati Grand Cru. 40 naseljenih mesta ima grožđe klasifikovano od 99 do 90% - ono se naziva Premier Cru, dok ostali, klasifikovani od 89 do 80% nazivaju Second Cru.
Vrste šampanjca
Blanc de blancs - to je fino belo vino (prevodi se kao Belo od belog) i pravi se samo od šardonea.
Blanc de noirs - vino (prevodi se kao Belo od crvenog), pravi se jedino od crnog grožđa - pino noar i pino mjunie.
Brut - suvo vino sa šećerom 15g/l
Extra brut - sadržaj šećera od 0 do 6 g/l
Sec - sadržaj šećera od 17 do 35 g/l, što znači da je polusuvo
Demi sec - sadržaj šećera od 33 do 50 g/l
Doux - sladak
Po pravilu, klasičan šampanjac je bele boje. Tehnologija proizvodnje nalaže da se belo vino proizvodi i od crvih sorti grožđa (Pino noar), tako da se odmah nakon ceđenja sok odvaja od džibre. Bojenje vina se dobija tako što sok odstoji zajedno sa džibrom. Što duže stoji tako, to će crno vino imati bolji ukus.
Jedan veliki deo šampanjaca se kratko čuvao kao obična vina i najčešće se dobijaju od vina različite godine proizvodnje. Kada se koristi vino jedne berbe, na deklaraciji se obeležava francuskim terminom Millésimé. Ova vina se prave samo u najboljim i najplodnijim godinama ( prosečno na svake 4 godine). Osnovni princip u Šampanu je da se melje i meša grožđe sa raznih plantaža i berbi. Najprodavanije vrste šampanjca su od vina Brut sans année (suvo), prema stilu svake vinarije.
Pravila za konzumiranje šampanjca
Svaki šampanjac treba da se servira hladan i nekoliko sati pre serviranja je poželjno da bude u frižideru.
Šampanjac se služi sa temperaturom 6 - 8 stepeni u kibli sa ledom i vodom.
Čak i da vam zvuči čudno, pravilo je da se šampanjac otvara pažljivo pod uglom (oko 45 stepeni), kako bi ostao neoštećen i kako bi šapmanjac sačuvao svoje kvalitete.
Šampanjac se pažljivo sipa u visoke staklene čaše, što omogućava dugo uživanje u ispijanju ovog prefinjenog pića.
U širokim čašama mehurići brže nestaju, dok se oni u visokim čašama duže zadržavaju.
Prema bontonu, čaše se pune do pola. Svaka otvorena flaša šampanjca treba da se popije najduže do 24 sata, jer mu se ukus gubi.
Koristi od šampanjca
Konzumiranje šampanjca će vam pružiti pravo zadovoljstvo i dobar osećaj. To samo po sebi nije ogromna prednost, ali šampanjac ima dosta koristi. Istraživanja specijalista su pokazala da šampanjac potpomaže rad srca, smanjuje rizik od Alchajmerove bolesti. Ovo prefinjeno piće snižava holesterol i štiti od moždanog udara, poboljšava rad srca i cirkulaciju. Smatra se da najveća količina antioksidanasa ima u šampanjcu roze boje.
Čak postoji i dijeta, koja podrazumeva konzumaciju 1-2 puta dnevno. U suštini, alkoholna pića su veoma kalorična, ali samo jedna čaša ovog pića sadrži 91 kaloriju. Ishrana treba da je balansirana i raznovrsna. Ženama se preporučuje da konzumiraju najviše 2 manje čaše dnevno.
Komentari