Sremuš ili divlji beli luk može se pronaći u senovitim planinskim predelima - lako je prepoznatljiv, jer ima karakterističan miris belog luka.
Divlji luk cveta od maja do juna. Listovi i lukovice biljke sadrže eterično ulje, koje je po sastavu slično belom luku.
Zbog svog lepog izgleda, biljka se često definiše kao cveće – ima izdužene listove koji su veoma slični listovima đurđevka. Cvetovi biljke takođe podsećaju na đurđevak, ali se često porede sa dremovcem.
Biljka se često preporučuje kod stomačnih tegoba – pomaže kod dijareje, gubitka apetita, koristi se i kod katara želuca i creva. Sremuš je efikasan i protiv ateroskleroze i hipertenzije, pomaže kod simptoma koji dolaze sa ovim stanjima, kao što su vrtoglavica ili nesanica.
Redovno ispijanje kuvanih napitaka od biljke povećava amplitudu otkucaja srca i usporava rad srca. Zbog svog baktericidnog delovanja, sremuš je biljka pogodna za lečenje prehlade, gripa, bronhitisa.
Biljka se može piti i ako imate gliste. Pored sremuša i divljeg belog luka, biljka ima još nekoliko naziva - šumski beli luk, sibirski luk, medveđi luk i drugi.
U mnogim delovima zemlje, biljka je poznatija kao medveđi luk, a razlog tome je verovanje da je medvedi jedu posle zimskog sna, jer im čisti stomak, creva i krv.
Divlji beli luk se koristi ne samo za lečenje zdravstvenih problema. Poznat je i u kulinarstvu – često se dodaje u salate i supe sitno iseckan.
Posebno je pogodan za krompir salatu. Prema rečima kuvara, divlji beli luk može da se koristi u svim jelima, u koja se najčešće dodaje peršun.
Ne preporučuje se samo osobama koje pate od čira ili gastritisa.
U narodnoj medicini sok od listova biljke koristi se i za rane koje teško zarastaju - posebno je efikasan kod gnojnih rana.
Kako je sok divljeg belog luka izuzetno bogat vitaminima, često se preporučuje kao tonik. Ekstrakt biljke takođe dobro deluje protiv trovanja olovom.
