Čubar je jedan od najstarijih začina, poznat još starim Rimljanima, koji su njime začinjavali svako jelo. U 1. veku p.n.e drevni rimski pesnik Vergilije je gajio plantaže sa čubrom jer je tvrdio da je na taj način med pčela koje je posedovao postao mnogo aromatičniji.
Ime biljke dolazi iz latinskog i znači "trava satira". U antici se čubar smatrao afrodizijakom, dok se u srednjem veku sve više dodavao jelima, posebno kolačima i drugim slatkišima.
U rodu Čubra ima oko 30 vrsta jednogodišnjih i višegodišnjih zeljastih biljaka ove porodice. Ove niske biljke rastu na sunčanim mestima i koncentrisane su u toplim predelima severne hemisfere. Upotrebni deo je iznad zemlje. Bere se pre, tokom ili posle cvetanja.
Čubar se može koristiti i svež i osušen. Kada imate svež čubar pri ruci, najbolje je da ga upotrebite. Veoma je aromatičan i svakom jelu daje zanimljiv ukus.
Sve vrste mesnih jela i čorbi mogu da se začine čubrom. Takođe je uključen u bilo koje mleveno meso za ćuftice, ćevape, kao i jela od mlevenog mesa kao što su punjene paprike na primer. Takođe je odličan začin za sve vrste mahunarki.
Čubar se suši u hladu. Već osušeni začin ima zelenu boju, karakterističan miris i blago ljutkast ukus. Nije pretenciozan i pri kuvanju dobro korespondira sa svim vrstama začina. Najčešće su to so, aleva paprika biber, piskavica, kardamom, kurkuma i drugi.
Osim što je začin, čubar se takođe koristi kao moćna biljka. Njegov sastav uključuje veliku količinu hemijskih komponenti poznatih po svom antioksidativnom dejstvu. Njihov unos ima opšti efekat lečenja. Takođe sadrži dijetalna vlakna koja povećavaju dobar holesterol.
Zanimljivo je da se u kulinarstvu uglavnom koristi Satureja hortensis ili letnji čubar. U medicini je u Americi poznatija vrsta Satureja douglasii, kao i Satureja thimbra – na Mediteranu i kod nas. Obe biljke sadrže visoke doze karvakrola i timol-fenolnog tipa ulja.
