Sočivo je vrsta mahunarki, tačnije seme biljke, čiji je latinski naziv u botanici Lens ensculenta. Raste u mahunama, u kojima se obično nalazi jedno ili dva semena. Vrste sočiva se određuju u zavisnosti od veličine semena. Do sada je poznato deset vrsta koje se gaje. Najčešće vrste sočiva su zelene ili braon boje, a može se naći i u crnoj, žutoj i crveno-narandžastoj boji.
Smatra se da se sočivo prvobitno pojavilo u Centralnoj Aziji, a koristilo se još od davnina. Sočivo je jedno od prvih namirnica koje su se nekada kultivisale. Seme sočiva je otkriveno još pre 8000 godina na Bliskom istoku. Sočivo se takođe pominje i u Bibliji. Pre prvog veka nove ere, sočivo se pojavilo u Indiji, gde je postalo glavni sastojak tradicionalnog i veoma začinjenog jela sa nazivom dal. U zemljama gde preovladava katolička vera, sočivo se jede za vreme Velikog posta. Najveći proizvođači i izvoznici sočiva su Indija, Turska, Kanada, Kina i Sirija.
Sastav sočiva
Odličan je izvor molibdena i folata, a takođe i dijetetskih vlakana i mangana. Bogato je i gvožđem, proteinima, fosforom, bakrom, tiaminom i kalijumom. Šolja sočiva ili 198 g sadrži 229 kalorija, 17.86 g proteina i 0.75 g masti.
Vrste sočiva
Sočivo može biti raznih veličina i boja, koje variraju od žute, crveno-narandžaste, pa sve do braon i crne. Postoji i zeleno sočivo. Najrasprostranjenija, a samim tim i najjeftinije sočivo je braon boje, a zove se kontinentalno ili egipatsko sočivo. Ima nešto blaži ukus u odnosu na druge vrste, a i pri kuvanju se brzo pretvara u kašu. Ipak, i to se može sprečiti ako se doda malo ulja u vodu.
Druga poznata vrsta sočiva je crvene boje. Pri termičkoj obradi ovo sočivo menja boju u zlatno-žutu boju. Slatkog je ukusa i može se koristiti za pravljenje pirea, raznih čorbi i supa.
Najskuplja vrsta sočiva je zeleno sočivo, a drugi naziv je francusko sočivo. Mesnato je, jakog ukusa i tvrdo, čak i nakon kuvanja, što ga čini odličnim za spremanje salata.
Jedna od najzanimljivijih vrsta sočiva je beluga. Naziv je dobilo prema istoimenom kavijaru upravo zbog sjaja koji crna zrna dobijaju tokom kuvanja.
Odabir i čuvanje sočiva
Kada birate sočivo, gledajte da bude sjajno i bez crnih tačkica. Ako je pakovanje sočiva providno, obratite pažnju da li ima crva ili nečeg drugog, i u tom slučaju nemojte kupovati takvo sočivo. Takođe, obavezno gledajte i rok trajanja na pakovanju.
Sočivo je čuva u hermetički zatvorenoj posudi na hladnom, suvom i tamnom mestu. Ovakav način čuvanja sočivu daje rok trajanja i do 12 meseci.
Sočivo u kulinarstvu
Sočivo je tipično jelo na balkanskoj trpezi. Može se spremiti u vidu čorbe, janije, sa ili bez mesa. Sa sočivom je moguće napraviti i ćufte od povrća i razne salate. Može se koristiti za punjenje paprika, a pečena janija sa sočivom je veoma ukusno i zdravo jelo.
U nekim država se sočivo meša sa pirinčem. Na Srednjem istoku takvo jelo se zove mudžadara, gde se sočivu dodaje luk dinstan u biljnom ulju.
Ukus sočiva se najbolje dopunjuje začinima kao što su anis i komorač. Tradicionalnoj bugarskoj čorbi od sočiva se dodaju beli luk i čubar. Beli luk se, takođe, dodaje i u škotskom receptu za janiju sa sočivom, ali pored toga se dodaje i lovorov list.
Harira, marokanska supa, predstavlja kombinaciju sočiva i leblebije, cimeta, jagnjetine, šafrana i korijandera. Sočivu se može dodati i sok od limuna, peršun, aleva paprika i kumin. Janija sa sočivom može biti posna ili sa mesom, kao što je npr. pileće ili svinjsko.
Koristi od sočiva
Iako veoma malo, sočivo je izuzetno hranljiva mahunarka i dobar izvor materija koje pomažu u snižavanju holesterola. Osim toga, sočivo pomaže u regulisanju nivoa šećera u krvi, jer ima visok sadržaj vlakana, stoga omogućava da se šećer u krvi poraste nakon jela.
Zahvaljujući visokom sadržaju vlakana, a i velikim količinama magnezijuma i folata, sočivo doprinosu zdravlju srca.
Bogatstvo vlaknima omogućava sočivu da organizam snabdeva energijom i da stabilizuje nivo šećera u krvi. Osim vlakana, dodatnu enegriju telu daje i visok procenat gvožđa koji se nalazi u sočivu.
Štetnost sočiva
Sočivo sadrži purine, materije koje se takođe nalaze i u telu životinja, čoveka, ali i u drugim biljkama. Kod osoba koje nisu tolerantne na purine, prekomerni unos ovih materija može izazvati zdravstvene probleme.
Budući da purini mogu biti u organizmu u vidu mokraćne kisleine, njihovo gomilanje može dovesti i do nepotrebnog skupljanja mokraćne kiseline. Zdravstveni problemi koji su posledica ovog nakupljanja se manifestuju u vidu kamena u bubregu ili gihta.
Komentari