Vrganj /Boletus/ pečurka iz kolena Basidiomycota, porodici Boletaceae, čiji članovi imaju jedan naziv - vrganji. Postoje neke vrste koje pripadaju istoj porodici, ali su drugo koleno i takođe se nazivaju vrganji.
U šumama Balkana pojedine vrste vrganja su široko rasprostranjene, ali je mnogo više cenjen obični vrganja. Sporofitni sloj se kod svih vrsta vrganja oblikuje u gusto raspoređene cevčice. Mesto nastanka se nalazi u donjem delu šešira i često ima oblik okrugle kifle. Drške su debele najviše u samom korenu sa šarenim tačkicama ili mrežastim linijama.
Vrste vrganja
Pravi vrganj /Boletus edulis/ je u našoj zelji poznat i kao hrastov vrganj ili samo vrganj. To je najpopularniji predstavnik ove vrste. Može se naći u mnogim zemljama sveta, ali posebno je rasprostranjen na severnoj polulopti. Šešir kod mladih pečuraka je poluloptast, a kasnije se širi i može dostići prečnik od 5 do 30 cm. Boja šešira može varirati od beličaste do braon, a površina mu je suva i relativno glatka.
Drška u početku ima jajasti oblik, a visina joj može biti od 7 do 25 cm. Cela je pokrivena neravnom beličastom materijom, koja je najviše izražena u gornjem delu. Meso pravog vrganja je belo i gusto. Ne menja boju ako se ošteti, a ima prijatan ukus i aromu. Kod starijih pečuraka meso može podsećati na penu.
Ova vrsta pečurke se može naći u četinarskim i listopadnim šumama, kojih ima kako na planinama, tako i u ravnicama. U zavisnosti od klimatskih uslova, može se brati od maja do novembra. Smatra se da se ova pečurka najviše bere, jer je odličnog ukusa i ima visoku hranljivu vrednost.
Crni vrganj /Boletus aereus/ - pečurka poznata kao i hajdinski vrganj. Šešir joj može dostići veličinu i do 20 cm, poluloptastog je oblika sa podvijenom ivicom. Kada sazri, počinje da puca i da se širi. Može imati tamnobronzanu boju ili čokoladno-braon boju sa bronzanim prelivom. Meso ovog vrganja je belo, veoma čvrsto, koje, kad se iseče ili pritisne, odmah požuti.
Crni vrganj ima cevrčice duge oko 1.5 cm, koje se nalaze odmah do same drške. Otvori su žuti, a spora je žućkasto - zelene boje. Crni vrganj se može naći u svim planinama, ali ga ipak nešto više ima u listopadnim šumama. Raste sam, u proleće, leto i jesen.
Besjajni vrganj /Boletus impolitus/ - raste u listopadnim šumama, a ima ga i u ostalim delovima Evrope. Šešir ove vrste može imati prečnik i do 15 cm. U početku je poluloptasta, a kasnije može da bude ispupčena ili da bude ravna sa ispupčenjima.
Obično ima glatku površinu ili male neravnine, svetlobraon ili sivkaste boje. Ne menja boju nakon povreda. Drška joj je nabubrela, cilindrična ili loptasta. Meso mladih pečuraka ima bledu limun žutu boju, a kasnije postaje beličasto. Ne menja boju ni u dodiru sa vazduhom. Aroma mladih pečuraka je neodređena, dok starije imaju ukus joda. Sivo-žućkasti vrganj raste uglavnom u listopadnim šumama.
Borov vrganj /Boletus pinophilis/ ima šešir tamnocrvene boje koja ide sve do braon, a ponekada može imati i tamnoljubičastu boju. Mlađe pečurke su prekrivene malim puderastim prahom koji nestaje kad pečurke malo sazru. Obično može dostići visinu do 20 cm, ali može bii i viša. Meso borovog vrganja je gusto i belo i ne menja boju. Ispod nežnog omotača šešira se vide crvenkasti krajevi. Ima prijatan ukus i skoro nema miris. Može se naći u četinarskim šumama gde najviše ima smrče i bora, a u veoma retkim slučajevima se može naći i u bukovim šumama. Raste u rano proleće, pa sve do kraja jeseni.
Kraljevski vrganj /Boletus regius/ - kod nas poznat i kao Kraljevka. Najviše ga ima u Južnoj Evropi. Klobuk ove pečurke je poluloptast ako su u pitanju mlade pečurke, dok se kasnije ispravlja i postaje tanji sa prečnikom od 5 do 20 cm. Drška je žute boje sa braon šarama u donjem delu. Ima čvrstu i gustu strukturu. Meso je limun žute boje, a drška je crvenkasta. Ne menja boju usled povreda. Ima prijatan ukus i aromu. Raste u listopadnim šumama i sreće se veoma retko.
Sastav vrganja
Vrganj sadrži do 35% čistog proteina, koji uključuje glutamin, arginin, levcin i tirzin. U vrganju ima dosta vitamina PP i nikotinske kiseline, ali i raznih mirko i makroelemenata. Konzumiranjem vrganja telo se snabdeva vitaminima B grupe, vitaminom C, vitaminom E i vitaminom D.
100 g vrganja ima 26 kalorija, 1.6 g ugljenih hidrata, 0.7 g masti, 3.3 g belančevina. Količina vode je oko 95 ml. Vrganj ne sadrži holesterol.
Odabir i čuvanje vrganja
Kada kupujete vrganje, treba obratiti pažnju na spoljašnji izgled i miris. Ne bi trebalo da ima oštećenja, neprijtnu aromu i sumnjiv izgled. Ako sami želite da berete ove pečurke, trebalo bi da budete veoma pažljivi. Vrganje čuvajte u frižideru, a najbolje bi bilo da ih konzumirate odmah nakon branja ili kupovine.
Vrganj u kulinarstvu
Prvo bi trebalo dobro oprati i očistiti vrganje pre termičke obrade. Postoje neka pravila pri čišćenju. Prvo bi trebalo ukloniti žućkasti deo koji se nalazi ispod šešira. To su spore koje su istog sastava kao i male pečurke i pri obradi se razlažu i sakupljaju dosta tečnosti, a osim toga, nemaju neki ukus.
Vrganji se mogu pžiti, mogu se dodati u supe, čorbe i soseve za špagete, mogu i da se pohuju. Ako hoćete da pržite veću količinu, nemojte odmah sve isipati u tiganj, jer će biti mnogo vode.
Koristi od vrganja
Unutrašnjost ove vrste pečurke se veoma dobro vati u želudačno - crevnom traktu, pa organizmu nisu potrebni dodatni želudačni sokovi. Vitamini i materije koje se nalaze u ovim pečurkama ih čine veoma važnim za zdravu ishranu. Hranljive materije upijaju toksine iz organizma i eliminišu ih.
Štetnost vrganja
Vrganji imaju svoje otrovne dvojnike, a najopasnija među njima je đavolja pečurka. Budite pažljivi sa branjem, a ako primetite neki problem, odmah se obratite lekaru. U nekim slučajevima i jestivi vrganji mogu prouzrokovati želudačne probleme, ali problemi ove prirode ne mogu ugroziti život.
Komentari