Saharin

Saharin

Saharin (E954) (saccharin) je veštački zaslađivač, sintetička zamena za šećer. On je najstariji veštački zaslađivač koji je poznat, i dobijen je mnogo pre ostalih (aspartam, ciklamat) - tokom XIX veka.

Saharin spada u grupu tzv. jakih zaslađivača, i 300 puta je slađi od šećera (saharoze), i približno dva puta od aspartama i acesulfama K. Jedna kutija saharina ili nekog od drugih zaslađivača je zamena za između 6 i 12 kg šećera.

Saharin ima 1/2 slatkoće sukraloze, ali i jedan glavni nedostatak - nakon upotrebe se oseća specifičan gorak ukus metala u ustima, koji se zadržava određeno vreme nakon konzumacije. Ovaj gorak ukus je posebno jak u većim količinama ovog zaslađivača.

Ovo je razlog što se saharin često kombinuje sa ciklamatom, u odnosu 1:10, za poboljšavanje ukusa. Saharina ima u sastavu skoro svih zamena za šećer u tabletama (najpoznatija kod nas je HUXOL).

Kao što je već bilo reči, saharin se ne apsorbuje u organizmu, i, uprkos tome što praktično nema nikakvih kalorija, postoje istraživanja koja pokazuju da je ovaj proizvod nije ni izbliza dijetetski, i da njegovo dejstvo zbunjuje telo koje, umesto sa mršavi zbog nedostatka čistog šećera, počinje da se goji.

Ovaj princip se može vrlo jednostavno objasniti. Kod redovne upotrebe sintetičkih zaslađivača se neretko primećuje dobijanje na težini, jer saharin laže organizam. Odmah nakon uzimanja jedne tablete zaslađivča, telo počinje da se priprema za dobijanje ugljenih hidrata.

Umesto toga, ono dobija nula kalorija sa slatkim ukusom. Obično, kada se unese čist šećer, receptori za ukus daju signal za dolazak šećera, nakon čega počinje izrada insulina i aktivira se sagorevanje šećera u krvi. Time, nivo šećera značajno opada.

Istovremeno, želudac, koji je takođe "obavešten" o dolasku šećera u organizam, očekuje ugljene hidrate. Dobijajući potpuni nedostatak kalorija, organizam počinje sam da proizvodi glukozu, kao nadoknadu. Ovo vodi do izrade insulina i nagomilavanje masnoća.

Ubrzo nakon pronalaska saharina, on se u nekoliko navrata zabranjuje, ali je i uprkos tome i danas dozvoljen i široko upotrebljavan. Smatra se najkorišćenijim od svih zaslađivača, uporedo sa tim što je najstariji među njima. Nije još uvek dokazano da li je saharin kancerogen, i on se masovno koristi u prehrambenoj industriji za zaslađivanje bombona, gaziranih pića, lekova, pasti za zube, i dr.

Istorija saharina

Istorija saharina počinje 1879. godine, kada ruski emigrant Konstantin Falberg počinje sa radom u laboratoriji američkog profesora Remsena. Prema romantičnoj verziji priče, slatki ukus saharina ja Falberg otkrio slučajno, dok je jeo. Učinilo mu se da je hleb sladak, ali niko iz porodice nije osetio ovaj ukus.

Sekunda je bila potrebna ovom genijalnom umu da shvati da hleb nije sladak, već su ga sigurno zasladili njegovi prsti, neoprani nakon rada u laboratoriji. Preparat koji se nalazio na njegovim rukama se u to vreme zvao sulfamibenzolna kiselina, i Falberg je celog jutra radio na njoj. Nakon ručka, Rus je počeo unosan rad u svojoj laboratoriji, i tako je od jedinjenja pomenute kiseline bio sinteziran saharin.

Nakon oko 20 godina, saharin se već masovno koristio za zaslađivanje namirnica i pića. Upotreba je zabranjena 1902. godine, kada je vlada Bizmarka zabranila prodaju saharina, jer je uticala na interese njegove vlade u šećernoj industriji. U to vreme, godišnja proizvodnja saharina je dostizala 175 000 kg, i "slatka konkurencija" je postala veoma ozbiljan igrač.

Tokom Drugog svetskog rata, proizvodnja saharina je obnovljena, zbog nedostatka običnog šećera. U to vreme, gorki ukus saharina je bio čak i jači od onog koji poznajemo, jer se danas metalni ukus skoro i ne oseća, usled mnogih poboljšanja formule.

Tokom 1967. godine počinje proizvodnja kukuruznog sirupa pomoću patentiranog enzima, koji povećava sadržaj fruktoze u sirupu sa 14 na 42%. Tako je kukuruzni sirup je postao preferiran zaslađivač osnovnih marki bezalkoholnih napitaka.

Sastav saharina

Glavni sastojak saharina je benzoidni sulfilimin. Saharin nema nikakvu hranljivu vrednost, i slađi je od saharoze. Maksmalna bezbedna količina primljenog saharina je ne više od 0.2 g. U današnje vreme, u sadržaju nekih vrsta saharina ćete otkriti sledeći sadržaj: limunska kiselina, ciklamat natrijum, saharin natrijum, soda bikarbona, laktoza. Po pravilu, jedna tableta saharina je jednaka 1 kašičici.

Pića

Štetnost saharina

Slično aspartamu, i saharina može da prouzrokuje neželjene reakcije, od kojih je najbezazlenija konstantna glavobolja. Saharin se ne apsorbuje u telu, teško se izbacuje, i praktično se nagomilava u organizmu. Ironična je činjenica, da veštačke zaslađivače obično koriste oni, koji žele da smanje unos kalorija, a umesto toga se goje od redovne upotrebe saharina i aspartama.

1970. godine, skandalno otkriće upozorava da saharin prouzrokuje rak mokraćne bešike kod pacova. Ovo je dovelo do privremene zabrane saharina, ali mu je malo nakon toga ponovo dato zeleno svetlo. I do današnjeg dana, sve komisije i institucije kategorično klasifikuju saharin i aspartam kao bezopasne.

U nekim izvorima se može naći informacija da je bezopasna količina saharina na dan do 20 tableta (? za čoveka do 60 kg. Svako može sam da proceni, nakon svega pomenutog gore, da li je ova količina zaslađivača odgovarajuća za njega. Naš savet je da češće čitate sadržaj slatkih namirnica i napitaka koje konzumirate, i da procenite koliko veštačkih zaslađivača unosite. Neki naučnici su kategorični da saharin sadrži kancerogene supstance.

Zbog toga se i ne preporučuje konzumacija napitaka koje sadrže saharin na prazan stomak, bez istovremene konzumacije namirnica sa ugljenim hidratima (hleb, makarone itd.). Ne postoji kategorično ispitivanje koje potvrđuje štetne posledice upotrebe saharina u jednom ili drugom obliku, ali postoji sumnja da ovaj zaslađivač može da prouzrokuje napade žuči. U Kanadi je saharin zabranjen.

Pogledaj više

Rejting

5 1
4 0
3 0
2 0
1 0
Oceni:

Komentari

Pošalji