Zaslađivači su materije koje se koriste kao dodatak ishrani i služe kao zamena za šećer. Šećer, kao proizvod od šećerne repe i šećerne trske, proglašen i kao "beli otrov", vremenom dobija i razne alternative. Najpoznatiji zaslađivači su saharoza, fruktoza, glukoza, maltoza, laktoza, glicerin, saharin, ciklamat, aspartam, acesulfam, ksilitol, sorbitol, manitol, izomaltitol, laktitol, hidrogenizovani glukozni sirup, glukozno - fruktozni sirup, itd.
Svi zaslađivači se mogu podeliti u dve grupe: prirodni i sintetički. U prirodne spadaju fruktoza, srobit, ksilit. Njih organizam usvaja u potpunosti i slično kao i sam šećer, oni obezbeđuju energiju organizmu. Štetnost po ljudski organizam je minimalna, ali zato su i veoma kalorični.
Sintetički zaslađivači su saharin, ciklamat, aspartam, acesulfam kalijum, sukrazit. Oni gotovo i da nemaju nikakvu energetsku vrednost i organizam ih ne usvaja. Masovno korišćeni zaslađivači su saharoza, glukoza, fruktoza i laktoza. Poznato je da postoji oko 1 700 prirodnih i sintetičkih zaslađivača. Neki od njih su mešavina drugih materija. Kada se pomenu zaslađivači, mnogima odmah padnu na pamet 2 vrste - saharin - E954 i aspartam - E951.
Istorija zaslađivača
Istorija zaslađivača počinje 1879. godine, kada je u laboratoriiji američkog profesora Remsena radio ruski emigrant i hemičar, Konstantin Falberg, koji je sasvim slučajno otkrio slatki ukus preparata na kojima je radio - sulfaminbeznolinska kiselina. Tako je pomoću slatkih materija sulfaminbenzolinske kiseline sintetisan saharin. 20 gadina kasnije je ovo jedinjenje dozvoljeno za zaslađivanje namrinica i napitaka, a danas je saharin (saccharin) smatra "najstarijim zaslađivačem".
Kako se dalje prati istorija, sledi zabrana proizvodnje saharina, da bi se tokom Drugog svetskog rata ponoo proizvodio, jer običnog šećera nije bilo dovoljno. Tadašnji ukus saharina je bio malo gorak, ali danas je i to prevaziđeno, budući da se tehnologija proizvodnje modernizovala.
U budućnosti, industriju zaslađivača čeka buran razvoj. I danas ljudi, koji su opsednuti niskokaloričnim namirnicama, masovno konzumiraju ogromne količine zaslađivača, a pritom se ne zapitaju da li je to možda štetno. Uprkos svemu, zaslađivači nemaju kalorije, jeftini su, a jedna kesa zaslađivača može zameniti o 6 do 12 kg šećera.
Vrste zaslađivača
Saharin E954
Kao što smo već spomenuli, saharin je najstariji i najpoznatiji veštački zaslađivač. On je 300 puta slađi od šećera (saharoze) i oko dva puta slađi od aspartama i acesulfama K. Saharin sadrži upola manje šećera od sukraloze. Nakon konzumacije se dugo oseća specifičan metalno - gorak ukus u ustima. Često se ovaj zaslađivač kombinuje sa ciklamatom u odnosu 1:10, kako bi se poboljšao ukus. Organizam ga ne usvaja, nema kalorija, ali prema laboratorijskim istraživanjima na miševima, postoje dokazi njegove štetnosti.
Aspartam E951
Aspartam se masovno koristi u prehrambenoj industriji. Svaka namirnica na kojoj piše "light" sadrži aspartam. To znači da se ovaj zaslađivač dodaje napicima, čokoladicama, kolačima, [alkoholu], desertima i "dijetetskim" namirnicama, pa čak i žvakama. Aspartam je otkriven 1965. godine i koristi se u više od 6000 proizvoda. Odobren je početkom 80 - tih godina kao zamena za saharin i ciklamate. Poznat je pod imenom Nutra Sweet. Aspartam se u prisustvu toplote razlaže, pa se ne može koristiti u poslastičastvu.
U toku određene obrade - ph > 6 (kisela sredina), aspartam se može razložiti do diketopiperazina, koji se smatra toksičnim jedinjenjem, takoše i sa toksičnim dejstvom. Posledice konzumacije aspartama mogu biti pogubne. prema nekim istraživanjima, on vodi do glavobolja, mentalnih problema, pa čak i do raka grlića materice.
Acesulfam K - E950
Ovaj zaslađivač je slučano otkrio hemičar Karl Klaus 1967. godine u Nemačkoj. E950 je 180 - 200 puta slađi od šećera (saharoze), a slatkoža mu je slična kao i kod aspartama. Acesulfam je upola manje sladak ako se poredi sa saharinom i ima 1/4 slatkoće sukraloze.
Nakon konzumiranja ova vrsta zalsđivača ostavlja metalno - gorak ukus u ustima. Nema kalorija i organizam ga ne usvaja. Ne postoje podaci da li je kancerogen, ali ni da nije štetan.
Ciklamat E952
Ciklamat je otkrio student Majkl Sveda 1937. godine na američkom univerzitetu u Ilionosu. Ciklamat je so ciklamične kiseline natrijuma ili kalcijuma. On je 30 - 50 puta slađi od šećera (saharoze), 1/4 - 1/5 slabiji od aspartama i 8 - 10 puta slabiji od saharina i acesulfama. Ukus ciklamata je dosta slličan čežeru. Često se meša sa šećerom, kako bi se neki nedostaci ukusa nadoknadili. Ovaj zaslađivač ne sadrži kalorije i organizam ga usvaja u veoma malim količinama. Laboratorijska istraživanja na pacovima pokazuju da se nakon konzumacije ciklamata može pojaviti testikularna distrofija.
Štetnost zaslađivača
Koristi za zdravlje od veštačkih zaslađivača nema, ali zato je sipsak mogućih loših uticaja dug. Aspartam može škoditi osobama koje imaju oboljenja koja su povezana sa poremećajem metabolizma fenilalina. Osim toga, mnoga istraživanja su pokazala da osim što se uz pomoć zaslađivača može smršati, može se takođe postići i suprotan efekat - možete se ugojiti.
To je zahvaljujući mehanizmu prerade šećera u telu. Receptori ukusa daju signal da primaju šećer, zatim dolazi do proizvodnje insulina i aktivira se sagorevanje šećera koji se nalazi u krvi. Time nivo šećera u krvi znatno opada. Takođe, želudac, pošto je dobio signal za unos šećera u organizam, očekuje ugljene hidrate.
Kod konzumiranja zaslađivača umesto šećera želudac ne dobija kalorije. Telo pamti tu situaciju i kod sledećeg unosa ugljenih hidrata u želucu se povećava količina glukoze, šo voi do proizvodnje insulina i gomilanje masti. Tako, smanjujući kalorije putem zaslađivača, mi stimulišemo telo da skladišti suvišne kilograme.
Neki zaslađivači zajedno sa aspartamom izazivaju glavobolje, apatiju, razdražljivost i još mnoga druga stanja, dok drugi zaslađivači su odgovorni samo za pojavu glavobolje.
Koristi od zaslađivača
Konzumiranje zaslađivača može biti korisna za naše telo samo ako se konzumiraju prirodni zaslađivači. NJih organizam u potpunosti usvaja. Glukozno - fruktozni sirup je dobra alternativa šećeru, kao i med. Fruktoza je u tom slučaju i korisna.
Ekstakt stevije je korisna alternativa za šećer ili se tako tvrdi, pa se smatra i dozvoljenim za osobe koje imaju povišen nivo šećera. Stefija poboljšava fukncije pankreasa, snižava nivo štetnog holesterola, ojačava kapilare, poboljšava varenje i koncentraciju.
Komentari