Pica je nacionalno italijansko jelo i omiljeno je desetinama hiljada ljudi u celom svetu. Prototip pice se pojavio na trpezama drevnih Rimljana.
Tada su se servirali komadi mesa na velikim komadima hleba. Domovina pice je Napulj. Godine 1552 iz Perua u Evropu stižu paradajzi. Klasična italijanska pica se pojavljuje u XV veku.
U Napulju je čak postojala profesija koja se nazivala picajol - to su bili ljudi koji su pravili pice za italijanske seljake. Klasični sastojci pice su posebno testo, kačkavalj, paradajz, meso, morski plodovi, povrće, pečurke.
Vekovima nazad pica je bila jelo za siromašne. Ali se dopala Mariji Karolini Lotaringškoj, ženi napuljskog kralja Ferdinanda Četvrtog.
Posle nje pica je postala omiljena italijanskom kralju Umbertu Prvom i njegovoj ženi Margariti Savojskoj. Upravo po njoj je pica Margarita dobila ime, koja je u njenu čast napravljena sa proizvodima u boji italijanske zastave - crveni paradajz, zeleni bosiljak, bela mocarela.
Pica je brzo postala omiljena mnogim ljudima u celom svetu, najveću popularnost ona ima u Americi i u Evropi. Njena tajna se krije u njenom jednostavnom pripremanju i velikoj raznovrsnosti recepata.
Pica sadrži paradajz koji sadrži likopen - materiju, bogatu antioksidansima koji pomažu profilaktici kardiovaskularnih oboljenja.
Kačkavalj u pici je izvor kalcijuma, a testo je bogato kvascem koji je koristan za organizam. Ali za aktiviranje ovih materija pica treba da se peče više od jedanaest minuta na temperaturi iznad 287 stepeni.
Testo za picu najčešće se pravi od pšeničnog brašna. Ono sadrži antioksidanse koji imaju antioksidativna svojstva i pomažu u jačanju imunološkog sistema.
U SAD-u pica je omiljena od druge polovine devetnaestog veka, u početku su je pravili samo u Čikagu. Ona se razlikuje od italijanske po tome što se pravi na mekanom testu, a ne na hrskavom.
U nekim receptima na američkim picama nedostaje paradajz. Postoji i pica koja se pravi naopačke - odozdo se stavlja kačkavalj, odozgo testo, a na njega se sipa sos.
