Beli bor /Pinus sylvestris/ je zimzeleno četinarsko drvo iz porodice Rosaceae, visoko do 40 m. Kora u osnovi je tamno siva i jako ispucala. Mlade grane bora su zelenkaste. Listovi su igličasti, po dva u opnastim cvetnim ložama, na skraćenim granama. Cvetovi su jednopolni i beli. Muški se sastoje od mnogih prašnika sakupljenih u lažne grozdove. Ženski imaju crvenkaste ljuskice u osnovi sa dva semena pupoljka, sakupljene u jajolike šišarke, nakon oprašivanja su zakrivljene prema dole, rastu i postaju drvenaste, duge do 6-7 cm.
Beli bor živi do 600 godina. Najviše i najdeblje drvo belog bora u Bugarskoj raste na području Starog Sela, Smoljanska oblast. Obim debla u visini grudi je 5 m, a visok je 38 m. Stari borovi imaju debelu i ispucalu tamnosmeđu koru, a mladi borovi imaju tanku, crvenkastosmeđu boju. U gornjem delu stabla kora je svetlija i izgleda oljušteno. Po tome se beli bor razlikuje od crnog i od drugih četinara.
Prilikom povrede, smola curi iz borovog debla. Neki je zovu i balzam. Uliva se u povređeno područje, stvrdnjava i štiti drvo od truljenja i težih bolesti. Bor cveta u aprilu i maju. Tada dolazi do oprašivanja. Šišarke sazrevaju u drugoj godini. Tako na jednom te istom borovom drvetu mogu da se primete i suve i zelene šišarke.
Kod nas beli bor je prirodno rasprostranjen uglavnom u Rilo-Rodopskom planinskom masivu, ograničeniji u ostalim planinama između 1000 i 2000 m nadmorske visine (na izolovanim mestima i ispod 1000 m). Na Staroj planini su sačuvana samo pojedinačna stabla. Osim svoje prirodne rasprostranjenosti, beli bor je naša najraširenija vrsta četinara. Po svetu drvo se može videti i u Evropi, Rusiji, Japanu, Indiji, Kini itd.
Sastav belog bora
Prolećni pupoljci belog bora sadrže do 0, 4% eterično ulje bora, vitamin B, vitamin C, vitamin K, karoten (provitamin A), materije za štavljenje, mineralne soli, smolaste materije, pinicikrin i drugo.
Listovi (iglice) sadrže do 1% eteričnog ulja, što uključuje do 46% a-pinena, do 3% kamfena, do 28% 3-pinena i mircena, do 8% limonena, do 3% ocimena, kao i borneol i bornil acetat.
Iz listova bora izolovan je i p-D-glukozid, a takođe iz iglica i grana koje ih nose dobijena je aroma sa karakterističnom i osvežavajućom aromom vazduha šumskog bora. U drveću je ustanovljen sadržaj proteina. Kora bora sadrži značajnu količinu tanina, 3-hidroksid - 1 - (4-hidroksid - 3-metoksifenil) - 1-propanol.
Semenke drveta sadrže do 26% gustog ulja. Kolofon (ostatak nakon destilacije eteričnog ulja) je mešavina smolastih kiselina, uglavnom abijetinske kiseline.
Eterično ulje dobijeno iz listova (iglica) belog bora ima prijatan miris bornil acetata (do 11%), pinena (do 40%), limonena (do 40%) i drugih terpena.
Uzgajanje belog bora
Prilikom održavanja bašte borovima nije potrebna posebna nega, osim snažnog ojačanja nakon sadnje. Još jedna stvar koju treba imati na umu je njihova priroda koja voli svetlost, tako da moramo pažljivo razmotriti njihovu lokaciju za sadnju. Unapred se sakupljaju samo zrele šišarke, ali pre nego što seme poleti - u avgustu i septembru. Seme se tretira minimalno i sadi se direktno u tlo, prekrivajući slojem peska od 0, 5 cm.
Preporučuje se vlažno, rastresito i bogato zemljište. Dodavanje 10% treseta, 20% krupnog peska i 10% drvenog uglja, čini svako zemljište odličnim za sejanje semena bora. Klice se pojavljuju za 4-6 sedmica. Dok se ne formiraju pravi listovi, seme je dobro zaštititi od direktne sunčeve svetlosti tako što ćete ga prekriti grančicama, ali je nakon toga obavezna obilna svetlost. Klijanje semena bora, u zavisnosti od porekla vrsta, kreće se između 60 i 95%. Seme ostaje održivo 3 do 5 godina.
Sakupljanje i čuvanje belog bora
U medicinske svrhe koriste se prolećni pupoljci /Turiones Pini/, listovi /Folia Pini/, kora /Cortex Pini/ i drugo od belog bora, skoro celo drvo. Pogodno vreme za branje prolećnih pupoljaka je februar - april, za listove - tokom cele godine, a za koru - za vreme soka u biljci i u drugo vreme.
Prolećni pupoljci se seku sa vrlo malim delovima stabljike (ne više od 3 mm), ali bez iglica. Sakupljanje se organizuje u rano proleće, kada su pupoljci već počeli da se razvijaju, ali pre nego što su pukli.
Pupoljke koji su već rasprsnuli ne treba brati, jer su od male vrednosti i mogu umanjiti kvalitet cele serije. Ostali biljni delovi se beru u skladu sa sečenjem stabala na za to predviđenim područjima.
Nakon temeljnog čišćenja sakupljenih prolećnih pupoljaka, materijal se suši u zatvorenom prostoru u dobro provetrenim prostorijama. Sušenje traje 3-4 sedmice. Da se ne suši na suncu, jer će eterično ulje smole, po kojoj je biljka najcenjenija, biti smanjeno ili potpuno izgubljeno, a bilje će biti potpuno obezvređeno. Biljka se uzima za sušenje kada je pri sečenju pupoljka njen unutrašnji sadržaj već postao lomljiv.
Od 4 kg svežih prolećnih pupoljaka dobije se 1 kg suvih. Osušeni prolećni pupoljci sastoje se od nekoliko izduženih pupoljaka povezanih tankim ostatkom stabljike. Spolja su crvenkastosmeđe boje, prekrivene suvim ljuskama, a između njih je smola bora. Miris je prijatan, balzamičan, a ukus - balzamičan, gorak. Prerađena biljka se čuva u suvim i provetrenim prostorijama, bez pristupa sunčevoj svetlosti. Da se čuva po mogućstvu kratko vreme.
Koristi belog bora
Skoro svi delovi i proizvodi belog bora (kao i druge vrste iz roda Pitius) koriste se za pripremu lekova, ali najviše prolećni pupoljci, listovi, eterično ulje, smola, katran i drveni ugalj.
Prolećni pupoljci su veoma poznati u bugarskoj narodnoj medicini i koriste se kao sredstvo za omekšavanje zapaljenja sluzokože respiratornog trakta, za olakšavanje izbacivanje šlajma, kao sredstvo za zagrevanje kod prehlade, angine, kašlja i dr.
Listovi (iglice) se koriste kao lek protiv skorbuta u obliku madžuna ili sirupa, a takođe i za dobijanje eteričnog ulja koje se kao antiseptik primenjuje u emulgovanom stanju za prskanje u prostorijama gde su ležali teško bolesni, za osvežavanje vazduha u pozorištima i bioskopima i dr.
Borov balzam, koji curi iz posebno napravljenih rupa na stabljikama biljke belog bora (kao i ostale četinarske biljke iz roda Pinus), sastoji se od oko 60-80% smolastih materija, 15-20% eteričnog terpentinskog ulja, do 10% vlage i dr. i koristi se za pravljenje terpentina (terpentinsko ulje).
Ono se koristi u medicinske svrhe, tretira se kuvanim mlekom i ponovo destilira /Oleum Terebinthinae rectificatum/. Uglavnom se koristi za spoljašnu upotrebu u mastima i linimentima kao iritans za trljanje kod reumatizma, neuralgije itd., kao spoljni antiseptik za inhalacije kod bronhitisa itd. Najbolje se cene ona ulja koja sadrže veću količinu ospinena.
Katran /Pix liquida Pini/, dobijen suvom destilacijom drvenastog dela, koristi se u medicini spolja kao antiseptik, posebno u melemima protiv krasta u veterinarskoj praksi, rana i u mnogo velikim količinama — u tehnici.
Ugalj, koji se dobija kao ostatak nakon suve destilacije, koristi se kao sirovina za dobijanje medicinski aktivnog uglja /Carbo activatus/, koji ima široku primenu u farmaciji i medicini kao apsorpciono sredstvo kod trovanja, infekcija hranom, intoksikacija i dr. Eterično ulje koje se dobija iz listova i grana belog bora, takođe se široko koristi u parfimerijskoj i kozmetičkoj industriji.
U obradi drveta belog bora, u fabrikama celuloze dobija se preparat p-sitosterol koji se koristi kao sirovina za sintezu steroidnih polnih hormona.
Od belog bora, kao i od ostalih vrsta iz roda Pinus, iz iglica se još dobija i brodska smola, borova vuna, papir i tekstilna vlakna. Masno ulje dobijeno iz semenki koristi se u industriji lakova za pripremu beziera i dr. Drvo belog bora je posebno vredno. Ono daje kvalitetan građevinski materijal i služi za širok spektar razvoja kao i za gorivo.
Narodna medicina sa belim borom
Naša narodna medicina nudi sledeći recept za čaj od belog bora: Jedna supena kašika borovih vrhova stavi se u 600 ml vode. Vri 10 minuta. Pije se po 100 ml pre jela 4 puta dnevno, zaslađeno medom.
Sirup od belog bora možete sami napraviti na sledeći način: 50 g prolećnih pupoljaka se izgnječi i prelije sa 500 ml ključale vode, čaj se promeša i ohladi, a zatim procedi i dobijena tečnost (kolatura) se pomeša sa 500 ml nebet šećera ili običnog šećera, nakon čega se sirup kuva na laganoj vatri uz često mešanje. U ohlađeni sirup se dodaje pelen med (500 g). Pažljivo se meša dok se ne dobije homogena smesa. Uzima se po 1 supena kašika 3-4 puta dnevno, pre obroka. Ova doza je odgovarajuća kako za odrasle, tako i za decu.
Komentari