Ugljeni hidrati su najvažniji izvor energije za organizam. Uneti ugljeni hidrati se razlažu na jednostavne šećere kao što je glukoza pomoću određenih enzima i telo ih može koristiti u ovom obliku.
Zbog toga je metabolizam ugljenih hidrata ili šećera vitalan proces u ljudskom telu. Metabolizam ugljenih hidrata kontroliše procese asimilacije, konverzije, transporta i razgradnje ugljenih hidrata. Proces se odvija u nekoliko koraka.
Ugljeni hidrati se razlažu u metabolizmu, apsorbuju se kroz zid tankog creva i dospevaju u ćelije tela kroz cirkulatorni sistem. Molekuli šećera koji nisu potrebni za proizvodnju energije pretvaraju se u molekule masti ili se skladište u jetri i mišićima. Krajnji proizvodi metabolizma ugljenih hidrata izlučuju se putem sistema za izlučivanje.
Uz proteine i masti, ugljeni hidrati su među glavnim grupama hranljivih materija koje se dobijaju hranom. Ugljeni hidrati se dele na monosaharide (pojedinačni šećeri), disaharide (dvostruki šećeri) i polisaharide (višestruki šećeri). Važni predstavnici monosaharida su voćni šećer (fruktoza), grožđani šećer (glukoza) i sluzni šećer (galaktaza).
Ugljeni hidrati koji se unose hranom uglavnom su u obliku disaharida ili polisaharida. Da bi telo iskoristilo ove hranljive materije, molekuli šećera moraju prvo da se pretvore u glukozu. U tu svrhu telo tokom varenja oslobađa enzime koji razgrađuju ugljene hidrate.
Glukoza se razlaže u ono što je poznato kao adenozin trifosfat i u ovom obliku postaje izvor energije za telo. Što je složenija struktura ugljenih hidrata, organizmu je duže potrebno da ih transformiše – tzv složeni Ugljeni hidrati.
Mozgu je potrebna glukoza kao izvor energije. Nakon što se ugljeni hidrati razbiju u glukozu, šećer se isporučuje u ćelije tela kroz krvotok. Ako ćelijama nije potrebno više energije, glukoza u telu se ponovo sastavlja u nove molekule skroba i skladišti kao glikogen u mišićima i jetri.
U stanju gladovanja ili tokom povećanog fizičkog napora, glikogen se može razgraditi u glukozu i obezbediti telu energiju. Glikogen je vrsta skladišta ugljenih hidrata u ljudskom telu. Međutim, ova skladišta su ograničena. Kada se već sve napuni, neiskorišćeni ugljeni hidrati se pretvaraju u mast u jetri. Ove masti se skladište u masnom tkivu. Ako je snabdevanje energijom veće od zahteva tokom dužeg vremenskog perioda, to dovodi do gojaznosti.
Ako metabolizam ne teče glatko, postoji metabolički poremećaj. Telo ne može da koristi hranljive materije koje je apsorbovao i one ne stignu tamo gde su potrebne. Za svaki korak metabolizma odgovoran je određeni enzim. Dakle, u slučaju metaboličkog poremećaja, postoji defekt enzima. Rezultat toga je da se supstance akumuliraju tamo gde ne bi trebalo, a u isto vreme postoji nedostatak određenih hranljivih materija na drugim mestima u telu.
Najčešći poremećaj metabolizma ugljenih hidrata je dijabetes melitus. Ovo stanje se može podeliti u dve glavne grupe. Kod dijabetesa tipa 1, ćelije pankreasa koje su uključene u proizvodnju insulina su uništene. Kod dijabetesa tipa 2 ne postoji apsolutni nedostatak insulina. Umesto toga, efekat insulina je smanjen rezistencijom.
Insulin je jedini hormon u telu koji može smanjiti nivo šećera u krvi. Nakon konzumiranja ugljenih hidrata kao što su krompir, testenina i hleb, nivo šećera u krvi raste. Visok nivo šećera u krvi signalizira da su ćelije dovoljno snabdevene energijom. U ovom slučaju dolazi do oslobađanja insulina koji podstiče apsorpciju glukoze u mišićno i masno tkivo i tako ponovo snižava nivo šećera u krvi.
Bez insulina, nivo šećera u krvi u telu ostaje konstantno visok. Telo ne može da prenosi energiju iz ugljenih hidrata u ćelije bez insulina.
Osim toga, oštećuju se krvni sudovi i promovišu razne bolesti kao što su poremećaji cirkulacije u rukama i stopalima, srčani udari, moždani udari i bolesti bubrega. Stoga, kod dijabetes melitusa, neophodno je veštački obezbediti telo insulinom.
Pogledajte još:
- Da li imate netoleranciju na ugljene hidrate;
- Hrana sa iznenađujućom količinom ugljenih hidrata;
- Dijeta sa niskim sadržajem ugljenih hidrata.
