U svetu se proizvodi ogromna količina sira, i većina ima intenzivnu aromu, a neki sirevi imaju toliko jak miris, da mogu da uznemire neiskusnog kupca.
Čudno, ali najmirišljaviji sirevi imaju najbolji ukus. Skoro svi aromatizovani sirevi se prave od nepasterizovanog mleka. Prvi na listi smrdljivih sireva je italijanski Taleggio.
Prvi put je napravljen u desetom veku i jedan je od najstarijih mekih sireva. U to vreme sir je dozrevao uz obalu, a povremeno ga je zalivala slana morska voda.
Taleggio se i danas pravi po drevnoj tehnologiji i pere se morskom vodom svakih nekoliko dana. Ima meku teksturu koja podseća na maslac, sa tankom korom koja podseća na koru drveta i kristalima soli na površini. Njegov ukus ima voćne nijanse.
Na drugom mestu je čuveni engleski Stilton sir. Proizvodi se na samo tri mesta – u okruzima Derbišir, Lesteršir i Notingemšir. Ironično, selo Stilton koje je siru dalo ime ima zabranu za proizvodnju jer se nalazi van nadležnosti ova tri okruga.
Stilton može biti mekan kao maslac ili tvrd, mrvljiv, sa plavim venama. Stilton se služi uz razne vrste vina i koristi se za pravljenje supa.
Još jedan poznati engleski sir je Stink Bishop. Dobija se od mleka krava specijalne rase i pravi se na farmi u Glosterširu. Boja sira je od bele do narandžasto-sive. Smrdljivi biskup svoje ime duguje posebnoj istoimenoj sorti kruške. Od njih se pravio sajder u kome su se jednom mesečno prale glavice sira.
Smrdljivi biskup sir je veoma ukusan i nežan, a neprijatan miris koji podseća na mokre peškire i prljave čarape nestaje nakon što se skine kora.
Limburger, koji je popularan u Nemačkoj, miriše na ne baš oprano muško telo. U sazrevanju ovog sira učestvuju bakterije Brevibacterium linens, koje stvaraju miris ljudskog znoja. Limburger je žućkaste boje, varira do braonkaste boje. Ukus mu je intenzivan, slan i začinjen.
Najpoznatiji smrdljivi sir je rokfor, koji se proizvodi na jugu Francuske od ovčijeg mleka i sazreva u krečnjačkim pećinama, čijom posledicom dobija plemenitu buđ.
Brie de Mau, ili samo Bri proizveden u Mou, takođe je veoma popularan u Francuskoj. Njegov ukus voleli su svi francuski kraljevi i kraljice. Nije tako mirisan kao kamember, ali je veoma sličan. Bri je prekriven baršunasto belom buđi i ima orašasti ukus. Služi se uz crno vino.
Epois je Napoleonov omiljeni sir i zabranjen je da se prevozi u javnom prevozu. Recept je delo monaha iz Epuas opatije koji su živeli u šesnaestom veku. Sir je natopljen votkom i zahvaljujući tome dobija sjajnu koru sa malim borama.
Boja mu je od boje slonovače do braon. Oštar ukus i oštar miris neopranog tela u ovom siru se manifestuje tek kada je potpuno sazreo. Po mišljenju stručnjaka, pravi Epois treba da miriše na ženu koja budi želje.
Munster sir je izmišljen još u sedmom veku. Pojavio se kao monaška zamena za meso. Prema legendi, monasi su dugo eksperimentisali sa mlekom i kao rezultat toga se pojavio sir sa prelepom crvenkastom korom i mirisom pašnjaka i neopranih nogu.
Camembert je jedan od poznatih mekih sireva Normandije i miriše na jedinjenja amonijaka i natrijum hlorida. U Francuskoj je poznat kao "božja stopala" zbog svog mirisa. Ispod bele buđi krije se neverovatno ukusan žuti sir.
Pont Levek, takođe iz Normandije, je možda jedan od najmirišljavijih sireva sa poreklom, koji datira iz dvanaestog veka. To je meki sir sa delikatnom korom prekrivenom buđi. Uprkos svom odvratnom mirisu, ovaj sir ima orašasti i voćni ukus.
